Švedsko-francuski period

Švedsko-francuski period (1635-1648)

Za Francusku je poraz Švedjna kod Nerdlingena bio velikia opomena. Rišelje je shvatio da dalje oklevanje od neposrednog oružanog učešća u ratu može Francusku dovesti u situaciju da ostane usamljena u borbi protiv habsburške koalicije. Stoga su Francuska i Švedska potpisale 28. aprila 1635. novi ugovor o savezništvu kome su uskoro pristupile i Holandija, Mantova, Savoja i Venecija. Rišelje je uz to uspeo da isposluje produžetak mira izmedju Švedske i Poljske kako bi obezbedio potpuno angažovanje Švedjana na nemačkom ratištu. Francuska je u savezu sa Holandijom objavila 19. maja 1635. rat Španiji. U Nemačkoj je glavni francuski saveznik bio Bernhard Vajmarski. On se obavezao da uz francusku novčanu pomoć prikupi vojsku od 18.000 ljudi.U francusko-švedskom periodu Tridesetogodišnjeg rata je ratna pozornica bila daleko prostranija nego u prethodnom razdoblju. Obuhvatala je teritoriju italije, Španije, Nizozemske ali je i dalje glavno poprište borbi ostala Nemačka. Prostranost ratišta uticala je i na način vodjenja rata. U operacijama preovladjuju konjičke snage koje ne prelaze jačinu od 10.000 ljudi, dok se pešadija velikim delom angažuje u borbama oko tvrdjavaRelaltivno malobrojne snage, upotrazi za hranom, stalno su se kretale menjajući operacijske pravce i nisu bile u stanju da postignu veće uspehe. Izolovane i nepovezane akcije imale su iznuravajući karakter. Posebno je stradala Nemačka. Ovde su vojske obeju zaraćenih strana nemilosrdno pljačkale stanovništvo, koj je često organizovano oružjem da zaštiti imovinu i živote. Veliki broj dezertera se skitao i odavao drumskom razbojništvu. Za seljaka je svaki vojnik predstavljao samo razbojnika u uniformi.
Godine 1635. nije bilo značajnijih operacija. Vidno mesto zauzima diplomatska aktivnost. Carstvo je usmerilo svoje napore da privuče što veći broj protestantskih kneževa Praškom miru. Naredne, 1636, godine saksonski izbornik je krenuo na sever u nameri da se postavi izmedju švedskih snaga i Baltičkog mora. Da bi sprečio Johana Georga da mu odseče vezu sa maticom, švedski general J. Baner krenuo mu je u susret. Baner je prinudio Saksonce da prihvate bitku pre no što im se pridružio brandenburški izbornik sa vojskom. Do okršaja je došlo 4. oktobra 1636. kod Vitštoka. Carska vojska bila je mnogoljudnija ali slabijih kvaliteta od švedske pa je pretrpela poraz izgubivši oko 19.000 vojnika od čega oko 8.000 zarobljenih. Ishod bitke kod Vitštoka uticao je na dalji tok borbi u Nemačkoj a isto tako i na političko grupisanje nemačkih zemalja.
U medjuvremenu, španske trupe pojačane Bavarcima upale su iz Španske Nizozemske u Francusku i uputile se ka Kompjenju. Suočeni sa tom opasnošću, Francuzi su na brzu ruku stvorili Kompjenjsku armiju od oko 50.000 vojnika. Pod pritiskom daleko nadmoćnije Kompjenjske armije Španci i Bavarci su bili primorani da se povuku. Prodor generala Galasa sa glavninom carskih snaga u Burgundiju je takodje odbijen.
U Italiji su u to vreme angažovane znatne snage, ali nije bilo značajnijih operacija. Na rajni su carevci imali izvesnog uspeha u borbama protiv Francuza. U 1638. švedske snage vodile su operacije na severu Nemačke. Najznačajnija od njih bila je vešto izvlačenje Banera iz okruženja. Operacije Francuza u Italiji, Nizozemskoj i španiji nisu imale nikakvih rezultata. Na drugoj strani, u Alzasu, protestantski komandant, Bernhard Vajmarski sukobio se marta 1638. sa carskom vojskom u bici kod Rajnfeldena i pobedio mada je njegova vojska bila brojno slabija (14.000 naprema 16.000). Zarobljen je J. Vert najsposobniji carski konjički zapovednik.
Sledeće, 1639. godine, švedski general Baner tukao je carevce 14. aprila u blizini Kemnica a zatim se uputio u Češku i dopro sve do prilaza Pragu. Posle kratke topovske paljbe povukao se od glavnog grada Češke na Labu. Tu je uzalud čekao pojačanje koje je trebao da dovede Bernhard Vajmarski i u potrazi za hranom pustošio delove Češke i Moravske.
Period od 1639. do 1643. ispunjen je izolovanim operacijama bez celovite strategijske koncepcije što nije vodilo okončanju rata. Od značajnijih bitaka u tom razdoblju bila je tzv. druga bitka kod Brajtenfelda 2. novembra 1642. u kojoj su Švedjani sa oko 20.000 ljudi pod L. Torstensonom pobedili carske snage jačine oko 23.000 ljudi koje su vodili nadvojvoda Leopold Vilhelm i feldmaršal O. Pikolomini.
Krajem 1642. umro je veliki francuski državnik i zakleti protivnik Habsburgovaca, kardinal Rišelje a početkom 1643. i njegov gospodar kralj Luj XIII. U Francuskoj su glavnu reč sada vodili kraljica majka, španska princeza Ana Austrijska, i njen miljenik i Rišeljeov naslednik, kardinal Mazaren. Španija je pokušala da iskoristi situaciju dok se stanje u Francuskoj oko izbora regenta nije raščistilo. Španska vojska jačine 23.000 ljudi pod komandom Franciska Melja upala je iz Nizozemske u Francusku i opsela Rokroa u nameri da najkraćim putem izbije pred Pariz. Pošto je prikupio vojsku od 23.000 ljudi francuski vojskovodja Konde je 19. maja 1643. u bici kod Rokroa naneo Špancima težak poraz. Rokroa je označio prekretnicu i istoriji vojne veštine. Kroz ceo XVI vek španska taktika borbe u zbijenim redovima bila je delotvorna i usvojena je od svih evropskih vojski. Španski pukovi - terciosi - zbog svoje disciplinovasti, visokog borbenog morala i obučenosti sejali su strah širom Evrope. Inovacije u načinu ratovanja koje su uvodili holandski državnik i vojskovodja Moric od Nasaua i švedski kralj Gustav II Adolf odnosile su pobede i pokazale da je španska taktika zastarela a Rokroa je značio i slom španske vojne premoći. Španci su se borili postrojeni u kvadrate sa po nekoliko hiljada vojnika od kojih su prvi redovi bili naoružani dugim kopljima. Na uglove falangi postavljeni su musketari i artiljerija. Švedski i holandski borci postrojavali su se u manje grupe više u širinu a nego u dubinu kako bi više do izražaja moglo da dodje vatreno oružje i kako bi poredak bio pokretljiviji. Francuska vojska, reformisana u Rišeljeovo vreme i ovo je početak njene premoći na evropskim bojištima. U Tridesetogodišnjem ratu zasjala je i zvezda dvojice slavnih francuskih vojskovodja - Tirena i Kondea. Francuzi i Švedjani redjali su uspehe u daljem toku rata. Tiren i Konde su kod Alerhajma 3. avgusta 1645. potukli carevce pod Mersijem. Udruženi, Francuzi pod Tirenom i Švedjani pod Vrangelom, provalili su sledeće godine u Bavarsku i primorali zbornika Maksimilijana da potpiše marta 1647. mir u Ulmu. Medjutim, car Ferdinand III je izvršio pritisak na Maksimilijana da prekrši mir i ponovo zarati. To se završilo katastrofom. Carska i bavarska vojska su potučene kod Cuzmarhausena u Bavarskoj 7. maja 1648. što je Francuzima i Švedjanima otvorilo put ka Beču i Pragu. Švedski vojskovodja Johan Kristof Kenigskmark opsedao je od avgusta do oktobra 1648. češku prestonicu koju je samo sklapanje mira (oktobar 1648) spasilo od pada jer su Švedjani već zauzeli zapadne delove grada.