ELIZABETA I (1558-1603)
Strana 1 od 1
ELIZABETA I (1558-1603)
Admin Sub Okt 10, 2009 1:18 pm
ELIZABETA I (1558-1603)
1.Elizabetina ličnost - dolazak na vlast - najbliži saradnici
Kada je stupila na presto Elizabeta je imala 25 godina. Bila je ćerka Henrija VIII iz njegovog drugog braka sa Anom Bolen. Kao i njena polusestra Marija proživela je teško detinjstvo - proglašena je nezakonitim detetom. Isključena je iz nasledja da bi joj to pravo (kao i Mariji) bilo vraćeno aktom iz decembra 1546. godine. Obrazovana je u humanističkom duhu - znala je latinski, francuski, talijanski i španski i uživala u muzici i književnosti. Visoka, crvenokosa, nakindjurena, dominatna i nedokučiva bila je u očima svojih podanika oličenje kraljevskog dostojanstva. Mada je umela da bude promenljivog raspoloženja - naprasita i saosećajna, da u besu i afektu zaplače - postupala je racionalno, do kraja posvećena svom interesu ali i vladarskim dužnostima. Bila je sasvim ravnodušna prema verskim i drugim idealističkim stremljenjima svoga vremena usredsredjujući, jednostrano, svoje napore na očuvanje jedistva i nezavisnosti Engleske i svoga kraljevskog dostojanstva.
Okružila se malim delotvornim savetom u koji su ulazili predstavnici glavnih političkih struja i interesa. U tom telu sve nesuglasice su mogle biti lako otklonjne bez podmuklih političkih smicalica. Savet je kraljici davao obaveštenja, sugestije i tako posredno usmeravao njeno delovanje ali je odluke donosila sama, često posle dugotrajnog odgadjanja. To su neki tumačili kao majstorsko strpljenje a drugi kao kunktatorsku slabost. Od ljudi iz najbliže kraljičine okoline koji su joj predstavljali oslonac u vladanju izdvajaju se Sesil, Lester, Norfolk i Eseks. Izmedju ovog kruga ljudi i njihovih štićenika postojalo je žestoko suparništvo i vodila se potmula borba za vlast.
Vilijem Sesil baron od Berglija, postao je kraljičin glavni ministar, ubrzo po njenom stupanju na tron. Svojom delatnošću obeležio je gotovo celu Elizabetinu vladavinu. Bio je darovit političar ali još talentovaniji administrator i birokrata. Uspeo je da da se snadje u velikim poltičikim promenama i smicalicama i preživeo je i Edvardovo i Marijino kraljevanje. Uživao je u vlasti. Posedovao je oštar um, izvanrednu memoriju. Bio je, mudar, strpljiv i taktičan što ga je činilo idealnim ministrom za tvrdoglavog i zahtevnog vladara koji je želeo da njegova reč bude poslednja a takva je bila Elizabeta. Od svih ljudi na dvoru on je uživao najviše poverenja i imao najviše vlasti. To je izazivalo surevnjivost drugih moćnika - Lestera, Norfolka i Eseksa - tim pre što je Sesil bio skromnog porekla.
Robet Dadli erl od Lestera poticao je iz jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Deda i otac su mu služili Henrija VIII i Edvarda VI i obojica završili na gubilištu. Visok, atletski gradjen i višestruko darovit čovek. Bio je kraljičin lični miljenik. Verovatno bi se i udala za njega da je državni interesi nisu u tome sprečavali. Zauzimao je čitav niz važnih položaja i obavljao odogovorne državničke i vojne poslove pri čemu je pravio brojne promašaje ali ga je kraljičina naklonost spašavala od smenjivanja.
Elizabeta vladivina bila je duga. Trajala je gotovo pola veka (45 godina) i može se podeliti na dva veća razdoblja: 1)period 1558-1588. obeležen je rešenjem verskog pitanja i sukobima oko tog pitanja sa puritancima i katolicima; politički problem kraljičinog braka. Spoljna politika u ovom razdoblju ima više faza - 1558-1568. kada je preovladjivao strah od Francuske; 1568-1585. kada su se smirili sukobi sa Francuskom i otpočele razmirice sa Španijom; 1585-88. kada je izbio rat sa Španijom koji je kulminirao u sukobu sa Nepobedivom armadom. 2) period 1588-1603. obeležen je neprekidnim ratom sa Španijom 1588-1603 koji se vodio u Nizozemskoj, Španiji, Francuskoj i Irskoj; domaćim probelmima koji su doveli do raspada elizabetinskog političkog sistema.
2. Reformacija u vreme Elizabete I
2.1. Kraljičin lični odnos prema verskim pitanjima
U vreme Elizabete Engleska je napustila rimokatoličku crkvu i otisnula se u vode reformacije. Nepotpuno je razjašnjeno kakva su bila Elizabetina lična verska uverenja. Pošto je bila ćerka Bolenove bila je protestantkinja što joj je u krajnjoj liniji davalo i legitimno pravo na presto. Protestanti, koji su bili protiv Marije, smatrali su je svojim pretendetnom i potencijalnim spasiocem engleske crkve. To ju je umalo stajalo glave. Za vreme Vajatove pobune, početkom 1554. godine kada je uhapšena i zatočena u Taueru. Tu je provela samo dva meseca i onda je bila preseljena u kućni pritvor na kraljevskom vlastelinstvu u Vudstoku. Politički interesi su učinili da Elizabeta bude spašena upravo od svog budućeg zakletog neprijatelja i odanog branitelja katoličke vere - Filipa II španskog kralja. Naime, posle Elizabete zakonita naslednica engleskog trona bila je škotska kraljica Marija Stjuart. Škotska je bila tradicionalni saveznik Francuske a 16-godišnja Marija bila je udata za francuskog prestolonaslednika Fransoa i živela je u Francuskoj. Filip i njegovi savetnici su držali da je manje zlo da naslednica prestola bude Elizabeta. Marija Stjuart bi Englesku, bez sumnje, bacila u naručje Francuza sa kojima su Španci ratovali već više od pola veka. Tako je Elizabeta aprila 1555. posle dve godine odsustva vraćena na dvor gde je doduše još uvek bila pod prismotrom i bez tretmana koji bi joj pripadao. Elizabeta je prisustvovala katoličkom bogosluženju ali se nikada nije otvoreno izjašnjavala za rimsku veru kako ne bi izgubila poverenje svojih protestantskih pristalica. Marija se nosila mišlju da Elizabetu isključi kao moguću naslednicu prestola i zato što je sumnjala u iskrenost njenih verskih osećanja i ponešto zbog teških uspomena iz detinjstva koje su je sve više zaokupljale. To nije učinila za ljubav Filipu koji je Elizabetu uzeo u zaštitu. On je planirao da Elizabetu uda za princa iz neke od kuća koje su bile habsburški vazali a nije isključivao ni mogućnost da se, u slučaju Marijine smrti, sam oženi njome kako bi sačuvao španski uticaj u Engleskoj. Posle Marijine smrti Elizabeta je bez problema sela na engleski presto. Špancima je ubrzo okrenula ledja. To je ove naročito pogodilo jer su u vreme Marijine vladavine imali ogroman uticaj na dvoru čak im je u mnogim slučajevima ukazivano veće poverenje nego Englezima.
2.2. Prvo razdoblje elizabetinske reformacije(1558-1559) - vraćanje crkve na stanje iz vremena Henrija VIII
Engleska se bez mnogo buke odvajala od katoličke crkve. Elizabeta je pokazala pri tome veliku opreznost. Riznica je bila prazna, zemlja bez odbrane. Francuzi i Španci okončali su višedecenijski sukob i sa intervencijom katoličkih sila moralo se računati. Vernici rimske crkve su u Engleskoj još uvek činili većinu stanovništva. Francuzi su uz to, preko Marije Stjuart, polagali pravo na Engleski presto.
Elizabeta je težila crkvenom poretku kakav je ustanovio njen otac Henri VIII. Kao i on nije bila pristalica korenitijih promena u veroučenju. Njena zamisao bio je katolicizam bez pape - kraljeva vrhovna vlast nad crkvom, poželjan celibat sveštenika, stvarno prisustvo prilikom pričešća. To nije bilo izvodljivo. Vladavine Edvarda VI i “Krvave” Marije su produbile verske razlike. Katolici su se sve više približavali Rimu a protestanti reformaciji.
Iz inostranih verskih centara vraćali su se i fanatizovani katolici i protestanti. Odmah na početku pojavio se problem kraljičine titulacije. Iznadjeno je jedno neobično rešenje. U titulaciji, tamo gde je kod Henrija VIII i Edvarda VI stajalo “vrhovni poglavar engleske crkve” kod Elizabete je ostavljeno samo jedno dvosmisleno etc (i tako dalje) što je katoličke zemlje ostavljalo u nedoumici. Ne bez snažnog otpora u parlamentu, Elizabeta je poveljom o vrhovnoj vlasti postala vrhovni poglavar crkve. Primila je ovlaštenja ali je odbila titulu “Vrhovni poglavar” i umesto nje uzela naslov “Vrhovni upravljač” koji je više odgovarao i konzervativcima i radikalima. I pored svog diplomatskog dara Elizabeta je, bez mnogo ceremonije, povukla svog poslanika iz Rima. Na Božić 1558.naredila je biskupu Karlajla da ne podiže Hostiju a kada je on to odbio, izašla je iz crkve posle čitanja Evandjelja. Na otvaranju parlamenta 25. januara 1559. kada je svečano otišla u Vestminster, opati i redovnici su je dočekali sa svećama, tamjanom i svetom vodom, a ona ih je otpustila čuvenom rečenicom: “odnesite te baklje, jer imamo vrlo dobar vid.”
Proglašenje Elizabete za upravljača engleske crkve označilo je raskid sa Rimom. Elizabeta je ekskomunicirana. Vraćen je na snagu Kranmerov Molitvenik iz 1552. godine ali sa mnogim izmenama u katoličkom duhu što je odražavalo kraljičinu težnju za umerenom reformom. Sveštenici su zadržali tradicionalne odežde a i unutrašnje uredjenje crkava gotovo da nije izmenjeno. Ova kompromisna verska politika prihvaćena je od većine sveštenstva i vernika. Otpor je pružilo visoko sveštenstvo. Samo dvojica od sedamnaest biskupa su zadržali svoje položaje. Smenjeno je ili napustilo položaje oko 300 sveštenika i petnaest upravnika koledža. Za nadbiskupa Kentreberija postavljen je Metju Parker koji će biti jedna od najznačajnijih ličnosti elizabetinske reformacije. Elizabetina verska politika nije dala očekivan rezultate - uspostavljanje verskog jedinstva u zemlji. Njome su bili nezadovoljni katolici, čiji je broj jako opadao ali i oni koji su želeli radikalniju reformaciju a kojih je bilo sve više.
2.2.Puritanci - Prezviterijanci
Po Elizabetinom dolasku na vlast u Englesku su počeli da se vraćaju emigranti koji su zbog Marijinih progona potražili utočište u Evropi. Mnogi su svoje versko obrazovanje dopunili u protestantskim centrima na kontinentu. Inače ogorčeni zbog onoga što su propatili a sada i jasno izgradjenih pogleda na reformu, vraćali su se u otadžbinu nepokolebljivi i ostrašćeni. dva najznačajnija reformatora sa ostrva bili su Englez Ričard Koks i Škot Džon Noks. Koks je bio humanistički obrazovan i sklon da prizna Molitvenik iz 1552. za koji su protestantski mučenici umirali. Džon Noks, jedno od najpoznatijih imena evropske reformacije, često uistinu strašan u svom ekstremizmu, hrabar i beskompromisan do gotovo neverovatnih granica, bio je za korenite promene i u pogledu doktrine i crkvene organizacije. Uzor mu je bio Kalvin kod koga je boravio neko vreme u Ženevi. “Koksovci” i “Noksovci” sporili su se još u emigraciji. Noksove pristalice okupljale su se u Ženevi a Koksove u Frankfurtu.
Pristalice radikalne reformacije nazvane su puritanci. U pogledu veroučenja bili su kalvinisti - odbacivali su crkvenu tradiciju i insistirali u potpunom oslanjanju na Bibliju. Težili su krajnje strogom i doslednom pridržavanju svih pretpostavki hrišćanskog načina života. To znači da se njihova pobožnost nije iscrpljivala samo u obavljanju verskih obreda nego je trebala da prožima sve vidove svakodnevnog života - u porodici na poslu u društvenim odnosima. Od pojedinaca je zahtevana potpuna samokontrola koja je vodila u neku vrstu svetovnjačkog asketizma. Njihova težnja ka moralnoj ispravnosti često se pretvarala u cepidlačenje zbog sasvim beznačajnih pitanja. Kritikovali su englesku crkvu. Smetale su im odežde sveštenika, ukrasi, praznici vezani za kult svetaca, klečanje pred oltarom, upotreba znaka krsta pri krštavanju, prsten pri venčanju - sve ono za šta nije bilo opravdanja u Bibliji.
Što se tiče uredjenja crkve uzor su im bile ranohrišćanske zajednice. Pitanje crkvenog uredjenja bilo je jedan od glavnih razloga razmimoilaženja i sukoba u verskom životu ali se ono neizbežno prenosilo i na politički plan i ono će prožimati verski i politički život Engleske u narednih 100 godina. Treba naglasiti da svi puritanci nisu inisistirali na pitanju crkvenog uredjenja nego se izdvojila struja koja je zahtevala ukidanje episkopalnog načina upravljanja crkvom. Pripadnici struje medju puritancima koja se ne protivi episkopalnom uredjenju nazivaju se episkopalcima a pobornici ukidanja episkopata prezviterijancima.
U Elizabetino vreme puritanska uverenja su strastveno ispoljavali neki od sveštenika u konvokacijama ali su nailazili na simpatije i podršku pojedinaca koji su zauzimali položaje u samom državnom vrhu - Kentreberijski nadbiskupi Metju Parker i njegov naslednik Emund Grindal; članovi kraljičinog saveta Lester i Volsingem. U prvom naletu, 60-ih godina, puritanci su se usredsredili uglavnom na kritiku spoljnih obeležja bogosluženja - odeždi i rituala (“Spor oko odeždi”). Kraljica je odbila sve njihove zahteve i naložila Parkeru da disciplinuje sveštenstvo. Umereniji puritanci su se pokorili dok su ekstremisti u svojim zahtevima otišli još dalje.
Drugi talas puritanskog delovanja usledio je od 70-ih godina nadalje. Puritanci su počeli da raspravljaju o autoritetu države i crkve tj. onih snaga koje su im stajale na putu. To je problem učinilo vrlo ozbiljnim i on je izrastao iz usko verskih okvira. Tomas Kartrajt, profesor teologije na Kembridžu, je na svojim predavanjima preporučivao ukidanje biskupija i uspostavljanje potpuno prezviterijanske forme upravljanja crkvom. Smenjen je sa položaja. Prezviterijanci su 70-ih i 80-godina u okrilju anglikanske crkve imali svoje ćelije - svojevrsnu “crkvu u senci”. Začeci su bili organizvanje neobaveznih duhovnih i intelektualnih kurseva kako bi se podigao obrazovni nivo sveštenstva i običnih vernika. Elizabeta je 1576. naredila Grindalu da ih zabrani ali je ovaj to odbio u pismu u kome se vrlo smelim rečima obratio kraljici:”...setite se gospodjo da ste vi smrtno stvorenje...Iako ste moćan vladar ipak se setite da je onaj koji boravi na nebu moćniji”. Kasnije 80-ih godina (“klasični period”) “crkva u senci” dobila je potpuni organizacioni oblik u vidu sinoda, pokrajinskih i nacionalnih skupština. Piter Ventvort isticao je prava parlamenta koja su bila u suprotnosti sa ingerencijama kralja. Donji dom parlamenta je 1588-89. davao podršku prezviterijancima i došao u sukob sa kraljicom. Tu su začeci indetifikacije političkih i verskih sukoba što će doći do izražaja u Engleskoj revoluciji 1642-1649. (episkopalci su, uglavnom, poistovećivani sa kraljevim pristalicama a puritanci sa pristalicama parlamenta).
Još ekstremnija struja u okviru prezviterijanaca tražila je obrazovanje nezavisnih kongregacija i ukidanje nacionalne crkve. To su tzv. Indenpendenti (Nezavisni) najradikalnija struja engleske reformacije. Predavač sa Kembridža, Robert Braun je sa svojim sledbenicima (Braunisti) pobijao autoritet države i nacionalne crkve. Pobegao je 1582. sa velikim brojem svojih pristalica u Holandiju koja je, posle Elizabetinih progona, postala utočište raznih ekstremnih reformističkih zajednica iz Engleske. Tu su u dodiru sa holandskim Menonitima i drugim anabaptističkim zajednicima ponešto revidirali svoje učenje. Jedan deo njih otplovio je 1620. sa brodom Mejflauer i učestvovao u tom legendarnom poduhvatu naseljavanja Severne Amerike.
Sve oblike puritanizma Elizabeta je smatrala ozbiljnom pretnjom postojećem socijalnom i političkom poretku. Pošto se dobar deo crkvenih velikodstojnika, poput Parkera i Grindala, pokazao mlak u borbi protiv puritanaca ili ih čak štitio, Elizabeta je najzad našla pouzdan oslonac u Džonu Vitgiftu. On je 1586. postavljen za Kentreberijskog nadbiskupa i postao član kraljevskog saveta. Vitgift je delovao u saradnji sa pouzdanim kraljičinim prvim ministrom Berglijem (Sesilom). Osnovana je Visoka Komisija (High Commision) - vrsta suda za verska pitanja koji je imao dosta toga zajedničkog sa Španskom inkvizicijom. U parlamentu je 1593. godine donet zakon o progonu puritanaca i separatista (Indenpendenata) i trojica njihovih vodja - Berou, Penri i Grinvud - pogubljeni su iste godine zbog spisa u kojima su napadani crkva i država.
Elizabeta je uspela da do kraja svoje vladavine zavede kontrolu nad crkvom i očisti je od radikalnih reformatora. Nezadovljna manjina sveštenika i vernika ostala je van zvanične (nonkoformisti)crkve i ona će predstavljati seme razdora koje će svoje plodove dati u vreme prvih Stjuarta i gradjanskog rata u Engleskoj koji će imati i neke odlike verskog sukoba.
2.3.Položaj katolika
Za razliku od protestanata katolici su u razdoblju 1558-1568. slabili i brojno i u pogledu entuzijazma. U tome periodu još nisu bili izloženi progonima ali nisu ni dobijali pomoć iz inostranstva. Francuska, zauzeta verskim ratovim nije mogla da im pomogne a najveći zaštitnik rimske vere, Filip II, plašio se da katolička pobeda u Engleskoj ne ojača položaj Francuske.
Katolici su predstavljali manjinu u Engleskoj i prvih deset godina nisu istupali protiv države i protestanata. Većina ih je čak pohadjala bogosluženje u Anglikanskim crkvama jer su, shodno postojećim zakonima, u slučaju izostanka novčano kažnjavani. Nisu se mnogo osvrtali ni na odluke odbora u Rimu koji je osudjivao prisustvovanje jeretičkoj službi.
Kontrareformacija je bila aktivna na kontinentu a u njenom taboru su delovale i engleske izbeglice. Vilijem Alen je 1568. u Duaiju u Nizozemskoj osnovao seminar u kome su pripremani katolički sveštenici za rad u Engleskoj. Učenici su bili Engleski mladići koji su trebali da vrše misionarski rad u domovini po cenu da za veru i stradaju. Posle spora sa španskim vlastima seminar je preseljen 1578. u Rems. Sledeće godine Alen je otišao u Rim i tu, pod tutorstvom jezuita, otvorio Englesku školu. Prvi sveštenici školovani u inostranstvu počeli su da stižu na ostrvo 1574. a prva jezuitska misija koju su vodili Kempion i Parsons dve godine ranije (1572).
To što je seminar u Duaiju otvoren 1568. nije slučajno. To je bila prelomna godina kada je katolička opozicija digla glavu i otpočela sa suprotstavljanjem režimu. Te 1568. je, pošto je posle pobune protestantskog plemstva prognana iz zemlje, u Englesku stigla i Škotska kraljica Marija Stjuart. Škotska kraljica je bila glavni katolički predentent na Engleski presto što je dalo poleta engleskim katolicima. U novembru 1569. godine izbila je Pobuna severnih erlova. Erlovi od Nortamberlenda i Vestmorlenda, pod zastavom sa pet rana Hristovih digli su se na ustanak. Papa im je dao 12.000 kruna a Španci su obećali pomoć. Pobunjenici su oskvrnuli časnu trpezu u katedrali u Daremu, iskidali Bibliju na Engleskom u paramparčad i ponovo uveli misu. Ustanak je ugušen u krvi i pogubljeno je 500-800 ljudi. Vestmorlend je pobegao u Flandriju gde je proveo ostatak života. Usledile su još tri zavere skovane sa namerom da se svrgne Elizabeta i dovede Marija Stjuart - Ridolfijeva, Trokmortonova i Babingtonova. Sve su okončane neuspehom.
Papa je 1570. bulom Regnans in excelsis ekskomunicirao Elizabetu, proglasio je svrgnutom, objavio da ona i njeni sledbenici nisu deo Tela Hristovog (tj. crkve) i oslobodio sve njene podanike obaveze vernosti kraljici. Tako su svi katolici bez obzira na krivicu poneli žig izdajnika.
Počeo je zvaničan progon katolika. Parlament je 1571. godine proglasio krivim za izdaju svakog ko obrati drugog ili sam predje na rimokatoličku veru. Zbog toga je svaki katolički sveštenik bio u opasnosti da bude osudjen. Uvećane su i novčane kazne za neprisustvovanje službi Božijoj (20 funti mesečno). Jednim aktom iz 1585. naloženo je svim jezuitima i sveštenicima koji su radili u semeništima da u roku od 40 dana napuste Englesku ili će u protivnom biti optuženi za izdaju. Aktom iz 1593. ograničeno je kretanje katolika na krug od 5 milja od svoje kuće. Pogubljeno je oko 120 sveštenika i 60 svetovnih lica. Time je Elizabeta otklonila opasnost od katoličke zavere po državu. Veći deo katolika bio je patriotski orijentisan i privržen kruni što su dokazali u vreme ratova sa Filipom II mada ih je dosta bilo i na strani Španaca.
3. Pitanje nasledja prestola - problem Elizabetinog braka - Marija Stjuart
Elizabetina udaja i problem nasledja su bili jedni od vitalnih državnih problema i činilo se da za njih nema rešenja. Brak sa engleskim plemićem uzdigao bi kraljičinog muža, njegovu porodicu i klijentelu, sveo kraljicu na nivo formalnog vladara i izazvao surevnjivost moćnih aristokratskih porodica. Brak sa strancem pretio je da se izrodi u grešku kakvu je napravila njena prethodnica Marija Tjudor i pretvori Englesku u satelita neke evropske sile. Državni interesi i, verovatno, kraljičina lična želja (možda i fizički nedostatak) uticali su na to da Elizabeta ostane neudata ili - kako bi to uzvišenije zvučalo - Devičanska kraljica (Virgin Queen). Sa druge strane smrt bez naslednika - izuzev škotske kraljice Marije - pretila bi da ugrozi Anglikansku crkvu i druge aspekte engleskog života. Kao i problem uredjenja crkve tako se i kraljičin brak pretvorio u ustavno pitanje odnosa izmedju krune i parlamenta (1566, 1576. i 1593.). Prema Elizabetinim shvatanjima to je bila jedna od “stvari države” u koju parlament nije imao prava da se meša. Istovremeno Elizabeta je svoje bračno pitanje koristila kao oružje u spoljnoj politici.
Koliko je problem nasledja prestola bio akutan pokazuje slučaj sa Marijom Stjuart. Marija Stjuart bila je ćerka škotskog kralja Džemsa V i Marije Giz. Bila je unuka Henrija VII i na osnovu toga je polagala pravo na Engleski presto. Džems V je zaratio sa Englezima i žestoko je potučen novembra 1542. kod Solvej Mosa i ubrzo posle toga je umro. Na osnovu ugovora sklopljenog u Griniču 1543. škotska princeza trebala je da se uda za Edvarda VI što bi Tjudorima osiguralo presto i rešilo ih škotskih pretendenata. Princeza je, medjutim skrivana, i potom prebačena u Francusku. Tamo je na dvoru bila pod uticajem svog moćnog ujaka Fransoa Giza. Udala se 1558. kad joj je bilo 16 godina za 14-godišnjeg francuskog prestolonaslednika, kasnije kralja Fransoa. Pošto je Fransoa II rano umro (1560) vratila se u Škotsku. Odmah je došla u sukob sa Elizabetom. Škotska je bila francuski satelit i u njoj su se nalazile strane trupe koje je su Škoti uz pomoć Engleza proterali nakon čega je sklopljen mirovni ugovor u Edinburgu. Elizabeta je tražila od Marije da ugovor potpiše što je ova uporno odbijala. Navikla na luksuzni i veseli francuski dvor, mlada i lakomislena uz to vatrena katolkinja, kraljica se teško privikavala na život u surovoj i siromašnoj planinskoj zemlji u kojoj je reformacija već uzela maha. U Škotskoj je u to vreme delovao beskompromisni i strogi Džon Noks sa kojim se kraljica ubrzo sukobila. Marija se 1565. udala za škotskog plemića Henrija Darnlija. Sa mužem je bila u lošim odnosima i brak je okončan ubistvom koje je izvršio kraljičin ljubavnik Džems Hepbern erl od Bodvela za koga se Marija 1567. udala. Škotsko plemstvo se pobunilo i porazilo kraljičine trupe kod Kerberi Hila (blizu Edinburga) i kod Glazgova. Marija Stjuart je pobegla svojoj suparnici u Englesku gde je provela ostatak života u kućnom pritvoru po raznim zamkovima.
Škotska kraljica je postala predmet mnogih političkih intriga. Za nju nisu bili zainteresovani samo engleski katolici i strane sile koje su u njoj videle legitimnog pretendenta na presto. Mariju su podržavali i mnogi engleski protestanski plemići koje je plašio Elizabetin propust da se uda i obezbedi naslednika krune. Došlo je do zavere u koju su bili upleteni Elizabetini najbliži saradnici - vojvoda od Norfolka i njen miljenik erl od Lestera. Namera im je bila da eliminišu kraljičinog najpouzdanijeg savetnika, prvog ministra Roberta Sesila a potom da se Marija uda za vojvodu od Norfolka i sebi obezbedi naslednika. Istovremeno je Roberto Ridolfi, firetntinski bankar u Londonu ponudio zaverenicima pomoć Španije, Francuske i pape. Kad su glasine o zaveri doprle do Elizabetinih ušiju Lester se pokajao i dobio oproštaj. Norfolk je napustio London i pokušao da organizuje otpor. Kada mu je kraljica naredila da se vrati u prestonicu nervi su mu popustili i poslušao je. Ustanak je ipak izbio na severu - već opisana “Pobuna severnih erlova” koja je ugušena u krvi. Usledile su Trokmortonova (1582) i Babingtonova (1586) zavera čiji je cilj bio svrgavanje Elizabete. Engleska se već praktično nalazila u ratu sa Španijom. Strah da teška spoljnopolitička situacija ne iskomplikuje stanje u zemlji ubrzala je Marijin kraj. Otkrivena su pisma na osnovu kojih se dalo utvrditi da je škotska kraljica bila u dosluhu sa zaverenicima. Marija je od posebne sudske komisije osudjena na smrt. Na gubilište je izvedena 1. februara 1587. Držala se hrabro i dostojanstveno. Romantični lik i tragična sudbina lepe škotske kraljice su kasnije, do naših dana, često pobudjivali interesovanje bili tema mnogih istoričara, biografa i romanopisaca.
4.Spoljna politika - izrastanje Engleske u pomorsku silu
[b]4.1. Geografska otkrića englskih pomoraca
Potaknuti primerom Španaca i Portugalaca, Englezi su odlučili da se okušaju u traženju novih pomorskih puteva. četiri godine posle Kolumbovog putovanja, Mlečanin Djovani Kaboto (Džon Kabot) i njegova tri sina ovlašćeni su 1496, u ime kralja Henrija VII, da pod engleskom zastavom plove u sve delove istočnih zapadnih i severnih mora i otkriju zemlje nepoznate hrišćanima. Pothvat su finansirali bristolski trgovci i sam Kabot. Bili su obavezni da kralju daju jednu trećinu profita od svakog putovanja. Zauzvrat su bili oslobodjeni carina i engleski podanici nisu mogli da trguju sa novootkrivenim zemljama bez njihove dozvole. Kabot je isplovio maja 1497. sa brodom Metju i posadom od 18 ljudi. Krajem juna iskrcao se na severnoameričkoj obali kod današnjeg Njufaundlenda ili Nove Škotske. Bio je uveren da je stigao u Aziju u kraljevinu velikog Kana. U Engleskoj je dočekan sa oduševljenjem. Nije imao problema sa vrbovanjem mornara za drugo putovanje na koje je krenuo maja 1498. sa 5 brodova i 200 ljudi. Jedan brod se vratio oštećen u Irsku a sudbina ostalih je nepoznata.Ima razloga pretpostavci da su stigli u Ameriku. Sin Džona Kabota, Sebastijan, isplovio je 1508.(ili 1509) i krenuo ka Americi. Znao je da Amerika nije Azija i upustio se u traženje severozapadnog prolaza. Istražio je Hadsonov zaliv i zbog negodovanja posade se vratio u Englesku. Traženje severozapadnog prolaza (puta za Aziju obilaženjem severne Amerike) postalo je opsesija Engleskih pomoraca. Pošto je više od trideset godina proveo u španskoj službi, Kabot se kao navigator i kartograf poznat širom Evrope vratio u Englesku. Upravljao je društvom “Trgovaca avanturista” i finansirao je ekspediciju Čenslera i Viloubija koja je 1552. preko Belog mora otkrila put za Arhangelsk. Time je postignut samo deo plana jer je namera bila otkrivanje severnog puta za Indiju.
Još u vreme Henrija VII engleski trgovci su počeli da sa severu potiskuju nemačku Hanzu. Ogromnu ulogu u razvitku engleske pomorske trgovine odigrala je čuvena stara kompanija Trgovaca avanturista (Merchant Adventurers) koja je monopolizovala izvoz sukna iz Engleske. Već prvi Tjudori daju toj kompaniji koja je konkurisala Hanzi niz privilegija i olakšica. Za vreme Elizabete, pored ove stare kompanije niče niz novih. Sama njihova imena svedoče u kojim su pravcima išle trgovačke težnje Engleza - Moskovska, Turska, Estonska, Marokanska, Gvinejska, Zapadno-indijska i Istočno-indijska.
[i]4.2. jačanje ratne flote - gusarenje
U vreme Henrija VIII počinje da se razvija i engleska ratna flota. Englezi su medju prvima inovirali taktiku pomorskog ratovanja. Do tada su se bitke vodile na moru tako što bi brodovi pristali jedan uz drugi a zatim bi se vojnici borili na palubi kao u kopnenim borbama. Englezi su počeli da grade brodove velike tonaže visokih bokova naoružane mnogobrojnim topovima. Visina broda otežavala je prelazak protivničkih moranara i vojnika na palubu. Engleski brodovi i taktika koju su primenjivali pokazali su svoju superiornost u okršajima sa španskom flotom u poslednjoj četvrtini XVI veka. Od tada će se pomorske bitke sve više pretvarati u artiljerijske dvoboje. Henri VIII je vodio veliku brigu o floti i utrošio dosta novca na njeno opremanje. Sagradio je 85 većih i manjih brodova. Neki od njih predstavljali su najmoćnije ratne brodove svoga vremena - 1.000-tonski Henry Imperial (Henry Grace a Dieu), od milošte zvan i Great Harry (21 teški i 130 lakih topova). Kralj je uz Admirala engleske postavio savetodavno telo (Navy Board) koje je preteča kasnijeg Admiraliteta.
Elizabetinsko vreme je na neki način “herojsko doba” engleskog pomorstva. Hrabri engleski pustolovi i moreplovci Frobišer, Hokins, Drejk, Reli, Hauard činili su velike poduhvate i u otkrivanju novih pomorskih puteva i u smelim gusarskim prepadima i na taj način utrli put pomorskoj prevlasti Engleske. U to vreme Engleska je počela da se okreće prema moru a vladavina morima i okeanima biće osnovna pretpostavka izrastanja Engleske u veliku svetsku silu.
Martin Frobišer je još pre nego što je napunio 20-tu učestvovao u pohodima na afričku obalu gde se hvatalo roblje za španske kolonije u Americi. U toku 60-ih i 70-ih godina bio je pirat pod zastavomi vodećih protestantskih kneževa u Evropi - Luja kneza Kondea i Viljema Oranskog. U toku 1576-78. obavio je u službi kraljice Elizabete tri ekspedicije čiji je cilj bilo nalaženje Severozapadnog prolaza. Putovanja su ostala bez naročitih rezultata. Učestvovao je u pohodu na Irsku da bi 1585. proizveden u Vice-admirala.
Džon Hokins je sin Vilijema Hokinsa, gradonačelnika i člana parlamenta iz Plimuta, koji se bogatio trgujući robljem u Africi. Hokins je zajedno sa bratom i ocem učestvovao trgovini robovima na relaciji Afrika-Amerika. Obavio je kasnije samostalno tri takva putovanja - u korist konzorcijuma londonskih trgovaca pri čemu je udeo imala i sama kraljica. Na trećem putovanju došlo je do sukoba sa Špancima. Hokins je potražio utočište u luci San Huan u Meksiku kako bi popravio kraljičin brod Isus iz Libeka. Uprkos sporazumu sa vicekraljem Don Martinom Enrikezom Španci su ga 1568. napali. Spasila su se samo dva broda Judita kojim je komandovao Hokinsov rodjak, Frensis Drejk i Minion kojim je komandovao sam Hokins. Drejk ga je izgleda ostavio u nevolji. Hokins je 1571. postao poslanik u parlamentu i nasledio je 1577. svoga tasta kao Lord-blagajnik mornarice. Sproveo je čitav niz mera koje su se pozitivno odrazile na kvalitet engleske flote - podsticao je izgradnju brzih vitkih brodova i taktiku artiljerijskih dvoboja umesto juriša na protivnički brod. Povećao je plate monarima, suzbio korupciju u redovima činovnika, reformisao mornaričku administraciju.
Frensis Drejk je bio sin protestantskog jomena koji je kasnije postao propovednik medju mornarima i dokerima u Četamu. Zanat je izučio na brodovima koji su plovili ušćem Temze i 1566. se prvi put otisnuo na dugu plovidbu kao član ekspedicije koja je trgovala robljem iz Gvineje za Zapadnu Indiju. Drejk je bio izvanredan komandant i originalan pomorski taktičar kao i fanatičan protestant (uoči borbe njegovi ljudi su slušali propovedi i pevali psalme). Postigao je veliku slavu svojim glasovitim plovidbama kroz vode Atlantika i Pacifika na koje su Španci i Portugalci polagali isključivo pravo. Preduzeo je sedam velikih ekspedicija.
U prvoj (1571-72) je izvidjao teren napadajući nekoliko španskih luka u Zapadnoj Indiji.
2) 1572-73. Dočekao je na Panamskoj prevlaci španski karavan koji je prenosio srebro iz Perua za luku Nombre de Dios. Tada je prvi put video Pacifik (1573). Vratio se u Plimut avgusta 1573. sa velikim plenom.
3) Najslavnija Drejkova ekspedicija je plovidba oko sveta. Pre njega je to (1519-22) uradio samo Magelan a i u naredna dva stoleća takav podvig napraviće samo nekolicina pomoraca. Kao toliki trgovački i gusarski pothvati ovoga vremena i ovaj je bio kombinacija akcionarskog preduzeća i Elizabetine spoljne politike usmerene protiv Španije. Drejk je ideju i plan putovanja preuzeo od ser Ričarda Grenvila. Isplovio je 13. decembra 1577. sa 5 brodova i 160 ljudi. Komandni brod bio je 100-tonski Pelikan koji je kasnije preimenovan u Zlatnu košutu - Golden Hind. To je jedan od nekoliko najslavnijih brodova bogate engleske pomorske istorije. Drejkova flota plovila je duž afričke obale a potom prešla u Brazil. Tu su u luci San Julian napuštena dva broda a opravljena ostala tri. Ova tri broda su spretno za samo 16 dana prebrodila Magelanov prolaz (avgust-septembar 1578). Po ulasku u pacifičke vode zahvatilo ih je strašno nevreme. Brod Marigold je nestao a Elizabeta se vratila u Englesku. Drejk je ostao sam sa Zlatnom košutom. Oluja ga je odbacila do Vatrene zemlje. Tako je otkrio da se Amerike ne prostire sve do Južnog pola i prolaz izmedju dva kontinenta nazvan je po njemu (Drejkov prolaz). Zaplovio je prema severu uz pacifičku obalu Južne Amerike napadajući španske brodove i luke (Valparajzo, Lima). Zaplenio je velike količine srebra i drugih dragocenosti. Presreo je Cacafuego španski galeon koji je nosio trećinu godišnjih prihoda srebra. Pošto je opravio brod na obali današnje Kalifornije preplovio je Pacifik (juli 1579) i stigao na Molučka ostrva, gde je brod natovario začinima, potom na Javu. Preko rta Dobre nade stigao je u Plimut 26. septembra 1580. Drejk je doveo u pitanje sigurnost celog španskog kolonijalnog carstva - na pacifičkoj obali Južne Amerike prisustvo bilo kog broda osim španskog smatrano je nemogućim. Profit je iznosio 4.700% od uloženog novca. Kraljičin udeo bio je oko 160.000 funti koliko su iznosili njeni šestomesečni prihodi. Kraljica je Drejka u Deptfordu na njegovom brodu 1581. proizvela za viteza što je strašno ozlojedilo Špance koji su Drejka smatrali razbojnikom i tražili od Elizabete da ga kazni.
4) Drejk je (1585-1586) po drugi put putovao u Zapadnu Indiju sa 29 brodova medju kojima su 2 bila kraljičina. Vice admiral ove flote bio je Martin Frobišer. Drejk je opljačkao španska naselja u Santo Domingu, Hispanioli (Haiti), Kartageni, obali Floride.Nije uspeo da presretne flotu koja je prevozila srebro. Dovezao je kući preživele engleske koloniste iz Roanoka (današnja Severna Karolina)
5. spoljna politika
5.1. zaoštravanje sukoba sa Španijom
Pohodi engleskih gusara nisu bili jedini uzrok sukoba Engleske i Španije već pre posledica sve zaoštrenijih odnosa izmedju ove dve zemlje. Do Elizabetine vladavine tradicionalni protivnik bila je Francuska a tradicionalni saveznik Španija. Engleska je postala protestantska zemlja a španski kralj Filip II bio je najgorljiviji branitelj katoličke vere. Englezi su u verskim ratovima u Francuskoj politički i materijalno pomagali hugenote više zbog slabljenja Francuske nego iz protestantske solidarnosti. Filip II je na svaki način, pa i vojno, pomagao francuske katolike. Situacija se naročito zaoštrila 1568. kada je u Englesku stigla Marija Stjuart, katolička pretendentkinja što je pobudilo engleske katolike na akciju. Istovremeno u Nizozemskoj je trajao ustanak protiv španske vlasti. Englezi su simpatisali pobunjenike i primili više izbeglica iz ove zemlje. Zaplenila je špansko blago smešteno u engleskim lukama na putu za Nizozemsku. U engleskim lukama su nizozemski gusari “morski gezi” jedno vreme imali baze iz kojih su se kretali na svoje pohode protiv španskih brodova. Opljačkanu robu su, uglavnom, prodavali preko svojih zemljaka koji su se u Engleskoj bavili trgovinom. Španci su zbog toga ćesto protestvovali pa je gezima 1572. otkazano gostoprimstvo. Medjutim do avgusta 1572. (do “Vartolomejske noći) protestantski vodja admiral Gaspar de Kolinji imao je veliki uticaj na francuskog kralja. Hugenoti su nameravali da, u savezu sa Engleskom, pomognu ustanak u Nizozemskoj i ovu zemlju priključe Francuskoj. Kraljica Elizabeta je poslala Volsingema u Francusku i ugovori savezništvu i ujedno njen brak sa Anrijem vojvodom od Anžua, kraljevim bratom. Elizabeta je ulazila u ovaj savez nevoljko prvenstveno da bi odvojila Francusku od Španije ali je ujedno morala da traži načina da spreči dominaciju Francuza u Nizozemskoj. Posle pokolja hugenota u “Vartolomejskoj Noći” 23. avgusta 1572. svi planovi su pali u vodu. Oči engleskih političara bile su uprte u Nizozemsku. Strahovali su i od ponovnog uspostavljanja španske vlasti i od francuskog uticaja u toj zemlji zato što su nizozemske luke predstavljale najpogodnije vojne baze za moguću invaziju Engleske. Kraljica nije nameravala da otvoreno zagazi u sukob i povede protestantski krstaški rat kako su neki članovi saveta i parlamenta, uglavnom puritanci, zahtevali. Dozvolila je odlazak dobrovoljaca. U nizozemskom ustanku učestvovalo je do 1585. oko 3.000 Engleza i Škota većinom fanatičnih kalvinista. Kada je 1584. ubijen vodj ustanka Viljem Oranski a španski vojskovodja Alesandro Farneze otpočeo uspešnu ofanzivu Engleska se odlučila za otvorenu pomoć ustanicima. Potpisan je ugovor u Nonsaču avgusta 1585. Englezi su se obavezali da će poslati 6.350 pešaka i 1000 konjanika i da će svake godine isplaćivati u vidu zajma novčanu pomoć od 600.000 florina. Holandjani su zauzvrat dali na korišćenje tri luke koje će im biti vraćene po isplaćivanju kredita. Posle mesec dana u Nizozemsku se iskrcao engleski ekspedicioni korpus od 4.000 ljudi koji je predvodio kraljičin favorit erl od Lestera. Do kraja godine u Nizozemskoj je bilo 4.000 engleskih vojnika. Englezi su se uglavnom loše poneli i nekoliko utvrdjenja je palo u ruke Špancima njihovom krivicom. Uz to Španija je zapretila invazijom Engleske. Zbog svega toga Lester je decembra 1587. opozvan.
Španci su odlučili da napadnu Englesku. Za Filipa II bila je to jeretička zemlja sa nelegitimnim vladarom. Englezi su ugrožavali španske komunikacije sa Nizozemskom i trgovinu na Atlantiku. Ideja o gušenju ustanka u Nizozemskoj time što će se prvo osvojiti Engleska potekla je još 1583. od Markiza Santa Kruza i plan je, zavisno od političke situacije, nekoliko puta prepravljan.
Diplomatski odnosi izmedju Engleske i Španije prekinuti su januara 1584. kada Elizabeta proterala španskog ambasadora zbog veze sa Trokmortonovom zaverom.
5. 2. Nepobediva armada - Drejkov prepad na Kadiz
Španska flota za pohod na Englesku se okupljala u Kadizu. Zamisao o zauzimanju Engleske počela je da se sprovodi u delo još 1585. godine kada su počele dugotrajne pripreme. Za opremanje flote je bio zadužen vojvoda od Medine Sidonije a za strateški plan Alesandro Farneze i Santa Kruz. Konačni plan bio je plod Filipovog nestručnog mešanja i kombinacije Farnezeovog i Santa Kruzovog plana. Santa Kruz je želeo da se invazija izvrši direktno iz Španije. Ovaj zamisao se pokazala kao sasvim neizvodljiva. Naime prevoženje velikog broja vojnika tražio je i ogromne zalihe i brodove koji će ih transportovati što je plan činilo vrlo skupim i složenim što je umanjivalo izglede na uspeh. Alesandro Farneze bio je jedan od najsposobnijih vojskovodja svog vremena i imao veliko ratničko iskustvo. Izgleda da uopšte nije ni verovao u mogućnost zauzimanja Engleske. Njegov plan bio je ipak realniji od Santa Kruzovog. Smatrao je da najpre španske trupe obustave operacije u Nizozemskoj, koncentrišu se u nizozemskim lukama Denkerku i Njuportu. Armada je trebala da doplovi iz Španije, ukrca vojnike u Nizozemskoj a, potom, izvrši desant kod Margejta u Kentu i čuva linije snabdevanja dok Farneze bude osvajao Englesku. Istovremeno Španija je trebala da se umeša u verske ratove u Francuskoj kako bi sprečila pomoć Francuza Engleskoj. Pripreme su tekle sporo. Filip je njima rukovodio, po običaju, sedeći za svojim pisaćim stolom u Eskorijalu, pregledajući i beznačajna dokumenta. To je dovoljno usporavalo posao koji bi zatim sve preuzimala ogromna i troma španska administracija. Iza armade ostala je gotovo neverovatna količina hartije - tri miliona i tri stotine hiljada dokumenata. Filip je ubrzao pripreme posle egzekucije Marije Stjuart jer je od tada sebe smatrao zakonitim naslednikom engleskog prestola. Sa druge strane, Santa Kruz je namerno odugovlačio sa isplovljavanjem očekujući da izbije u prvi plan umesto Farnezea. Usledio je engleski prepad na Kadiz (april-jun 1587.) - jedan od legendranih Drejkovih podviga kada je “oprljio bradu njegovom katoličkom veličanstvu”. Drejk je isplovio iz Plimuta 12. aprila 1587. sa oko 25 brodova od kojih su neki pripadali kraljevskoj mornarici a nekoliko su opremili londonski trgovci. Španske uhode obavestile su o tome ambasadora u Parizu Don Bernardina de Mendozu. Mendoza je pisao u Madrid da je Drejk isplovio i da je njegov cilj verovatno Kadiz gde će pokušati da spreči okupljanje Armade. Kralj izveštaj nije odmah pročitao a kada je to učinio bilo je već kasno. Drejk je prvo mislio da napadne glavninu armade u Lisabonu ali je shvatio da bi se izložio suviše velikoj opasnosti jer je luka bila dobro branjena. Pojavio se pred Kadizom 29. aprila. Bilo je oko četiri časa posle podne i Španci su bili sasvim opušteni ne očekujući napad.U luci su za dejstvo bile spremne samo šest galija kojim je zapovedao Don Pedro de Akunja. Okršaj izmedju galija i Drejkove flote pokazao je svu nadmoć engleskog naoružanja i taktike. Galije su briljantno manevrisale ali su ih topovi sa engleskih brodova držali na odstojanju i bukvalno čistili njihove palube krcate pešacima. Posle toga Drejk je upao u luku, uništio preko 20 brodova a oštetio oko 100 i tako je odgodio isplovljavanje “Nepobedive armade” kojoj je trebalo nekoliko meseci da se oporavi od ovog udarca. Posle upada Kadiz Englezi su krstarili portugalskom obalom pleneći sve španske brodove od trgovačkih i ratnih do ribarskih. Kod Azorskih ostrva presreli su juna meseca španski brod San Felipe koji se vraćao iz Indije natovaren začinima, slonovom kosti sa nešto srebra, zlata i dijamanata. Španski kapetan pružio je taman toliki otpor koliki nalaže vojnička čast i predao se. Na prvi pogled izgleda nelogično zašto je Drejk izgubio toliko vremena, trošeći zalihe i rizikujući da bi sačekao jedan drgovački brod. Iskusni gusar je, medjutim znao da ovakav prepad može imati više učinka na tok rata nego uništenje brodova u Kadizu. Naime, tovar koji je nosio San Felipe vredeo je 114.000 funti. Dovoljno je reći da je Drejkov komandi brod vredeo 2.600 funti a da se mogao iznajmiti za oko 28 funti mesečno pa da se shvati kakav je to bio udarac za španske finansije .Drejkov upad u Kadiz usporio je i ovako traljave pripreme za isplovljavanje Armade. Sve se još više pogoršalo kada je februara 1588. umro Santa Kruz a za zapovednika je postavljen Medina Sidonija koji je bio pre administrator nego vojskovodja.
Armada je isplovila u maju 1588. iz Lisabona - 130 brodova naoružanih sa 2.431 topom, 22.000 mornara i vojnika. Sačinjavali su je brodovi i posade iz različith zemalja - Venecije, Djenove, Sicilije, Dubrovnika. Pohod je imao i karakter krstaškog rata protiv protestanata. Pre polaska službu je održao nadbiskup Lisabona. Tu je u crkvi predata zastava Medini Sidoniji. U sastavu Armade bilo je 180 sveštenika i fratara. Zanimljivo da jačina flote i cilj njenog pohoda uopšte nisu skrivani - naprotiv obznanjeni su ih u propagandne svrhe.. Španci su štampali, doduše nešto preterane, podatke o jačini armade i rasturali ih dok ona još nije ni isplovila. Kopije ovog dokumenta su se raširile do Rima, Pariza, Kelna i stigle do Amsterdama dok su španski brodovi još plovili ka Kanalu. Protestantski štampari su dugom i dosadnom spisku, dvopeka, kopalja, oklopa koji je trebao da zastraši Evropu dodali još okove i bičeve. U Engleskoj su kolale glasine da će Španci pobiti sve muškarce starije od sedam godina i da sa armadom putuje 2.000 kaludjerica koje će englesku decu odgajati u katoličkom duhu.
Flotu je predvodio komandni brod San Martin kojim je komandovao lično Medina Sidonija.Kod La Korunje bila je 19. juna zahvaćena olujom. Trebalo je mesec dana dok se flota okupila i da se izvrše neophodne opravke. Ustanovljeno je da su španski vojni snabdevači prodali floti opremu lošeg kvaliteta. Burad u kojima su čuvane namirnice bila su od sirovog drveta tako da se hrana kvarila.
U drugoj polovini jula uplovila je u La Manš. Španski brodovi bili su naoružani topovima malog dometa u skladu sa taktikom bliske borbe i abordaža (prelaska vojnika na neprijateljski brod). Sa druge strane, Englezi su imali topove velikog dometa ali malog kalibra tako da nisu mogli da nanesu veće štete neprijatelju. Glavnokomandujući engleske flote bio je Čarls Hauard a njegov zamenik Frensis Drejk. Na komandnim položajima nalazila su se i druga dva čuvena engleska gusara Frobišer i Hokins.
Englezi su počeli sa napadima na španske brodove i nastavili ih u toku 9 dana koliko se Armada nalazila u La Manšu. Španci su izbegavali bitku držeći se disciplinovano narednjenja da ne napadaju protivnika dok se ne sastanu sa Farnezeom. Medina Sidonija je stigao u Kale krajem jula i shvatio svu apsurdnost španskog ratnog plana. Luka u Denkerku nije bila dovoljno duboka da Armada u nju uplovi. Farneze je imao samo čamce koji nisu mogli promaći lakim brodovima holandske mornarice. Englezi su u noći 7-8. avgusta 1588. kod Gravelina u Nizozemskoj raspršili Armadu puštajući u njen poredak 8 zapaljenih brodova (brandera).Dok je Farneze disciplinovano čekao u Denkerku u Njuportu, engleska flota od 150 brodova napala je špance i potisnuala ih prema Gravelinu potopivši samo 4 broda. Jak vetar odbacio je Armadu u Severno more i ona se vratila kući oplovivši škotsku obalu. Surova severna klima uzimala je svoj danak. Veliki broj mornara pomro je od gladi i hladnoće ili stradao u borbi sa nevremenom. Oni koji su pokšavali da na obali potraže hranu i vodu ubijani su od irskih i engleskih seljaka. U ovome pohodu stradala je trećina španske flote. Jedino se bez gubitaka probio portugalski deo eskadre koju su sačinjavale posade i zapovednici koji su plovili za Indiju - bili su verovatno najbolji pomorci svoga vremena.
Poraz Armade nije odmah poremetio ravnotežu snaga na morima na štetu španije i u korist Engleske ali je bio ozbiljan udarac za špansko samopouzdanje i španska pomorska nadmoć počela je polako da opada. Engleska pobeda jako je podigla moral svih protestanata u Evropi. Uvek zatvoreni i smireni Filip II je shodno svom krakteru i ovu vest primio bez spoljnih znakova tuge ili gneva.
Ovim rat nije okončan potrajao je sve do 1604. godine. Saveznici Engleske bili su Holandjani i francuski kralj Anri IV koji je zagazio u otvoren rat sa Španijom. Svake godine engleski gusari preduzimali su izmedju 100 i 200 privatnih ekspedicija protiv španskih brodova koje su Engleskoj donosile prihode od 150.000 do 300.000 funti. Istovremeno zvanična engleska politika delovala je u pravcu finansijskog slabljenja španije šaljući ekspedicije koje su za cilj imale blokadu španskih transporta srebra iz Perua i Meksika.
Već juna 1589. usledio je ambiciozni pohod na Portugaliju koji je trebao da predstavlja odmazdu za napad Armade. Ekspedicija je bila pod dvojnom komandom - Drejk je vodio flotu a zapovednik armije koja je trebala da se iskrca bio je Crni Džon Noris. Pohod je završio potpunim neuspehom prvenstveno zbo neizvršavanja naredjenja i sukoba izmedju dvojice zapovednikka. Drejk je izveden pred vojni sud i pao u nemilost na pet godina.
Pokušaji da se blokira prevoz srebra nisu doneli uspeh. Najčuvenija je ekspedicija koju su preduzeli admiral Hauard i drugi legendarni morski vuk, viceadmiral Ričard Grenvil. Nameravali su da presretnu transport srebra kod Azorskih ostrva. Španci su primenili novu taktiku da se brodovi natovareni blagom kreću u konvojima u pratnji ratnih brodova. Englezi su kod Azora bili zatečeni jačinom španske eskadre. Hauard se sa 5 brodova povukao a Grenvil se, iz nedovoljno razjašnjenih razloga, odlučio na neverovato smeo potez koji će ući u anale engleskog pomorstva. Sa svojim brodom Revenge ostao je u i otpočeo bitku sa 53 španska broda kojima je odolevao čitavih 15 časova. Odlučio se da samoubilački čin okonča dizanjem broda u vazduh. Njegova posada je odlužila da se preda a Grenvil je bio na samrti i nije imao snage da to spreči. Umro je na španskom komandnom brodu.
Hokins i Drejk poveli su (avgust 1595-januar 1596) ekspediciju ka Zapadnoj Indiji. Obojica su bili već previše stari i surevnjivi jedan prema drugom. Španci su svoju odbranu znatno ojačali u odnosu na prethodne decenije. Posle neuspešnog pokušaja da zapleni jedan brod sa srebrom, Hokins je umro u Portoriku a Drejk je oboleo od dizenterije u umro 11 sedmica docinije u Porto Belu u Panami.
1.Elizabetina ličnost - dolazak na vlast - najbliži saradnici
Kada je stupila na presto Elizabeta je imala 25 godina. Bila je ćerka Henrija VIII iz njegovog drugog braka sa Anom Bolen. Kao i njena polusestra Marija proživela je teško detinjstvo - proglašena je nezakonitim detetom. Isključena je iz nasledja da bi joj to pravo (kao i Mariji) bilo vraćeno aktom iz decembra 1546. godine. Obrazovana je u humanističkom duhu - znala je latinski, francuski, talijanski i španski i uživala u muzici i književnosti. Visoka, crvenokosa, nakindjurena, dominatna i nedokučiva bila je u očima svojih podanika oličenje kraljevskog dostojanstva. Mada je umela da bude promenljivog raspoloženja - naprasita i saosećajna, da u besu i afektu zaplače - postupala je racionalno, do kraja posvećena svom interesu ali i vladarskim dužnostima. Bila je sasvim ravnodušna prema verskim i drugim idealističkim stremljenjima svoga vremena usredsredjujući, jednostrano, svoje napore na očuvanje jedistva i nezavisnosti Engleske i svoga kraljevskog dostojanstva.
Okružila se malim delotvornim savetom u koji su ulazili predstavnici glavnih političkih struja i interesa. U tom telu sve nesuglasice su mogle biti lako otklonjne bez podmuklih političkih smicalica. Savet je kraljici davao obaveštenja, sugestije i tako posredno usmeravao njeno delovanje ali je odluke donosila sama, često posle dugotrajnog odgadjanja. To su neki tumačili kao majstorsko strpljenje a drugi kao kunktatorsku slabost. Od ljudi iz najbliže kraljičine okoline koji su joj predstavljali oslonac u vladanju izdvajaju se Sesil, Lester, Norfolk i Eseks. Izmedju ovog kruga ljudi i njihovih štićenika postojalo je žestoko suparništvo i vodila se potmula borba za vlast.
Vilijem Sesil baron od Berglija, postao je kraljičin glavni ministar, ubrzo po njenom stupanju na tron. Svojom delatnošću obeležio je gotovo celu Elizabetinu vladavinu. Bio je darovit političar ali još talentovaniji administrator i birokrata. Uspeo je da da se snadje u velikim poltičikim promenama i smicalicama i preživeo je i Edvardovo i Marijino kraljevanje. Uživao je u vlasti. Posedovao je oštar um, izvanrednu memoriju. Bio je, mudar, strpljiv i taktičan što ga je činilo idealnim ministrom za tvrdoglavog i zahtevnog vladara koji je želeo da njegova reč bude poslednja a takva je bila Elizabeta. Od svih ljudi na dvoru on je uživao najviše poverenja i imao najviše vlasti. To je izazivalo surevnjivost drugih moćnika - Lestera, Norfolka i Eseksa - tim pre što je Sesil bio skromnog porekla.
Robet Dadli erl od Lestera poticao je iz jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. Deda i otac su mu služili Henrija VIII i Edvarda VI i obojica završili na gubilištu. Visok, atletski gradjen i višestruko darovit čovek. Bio je kraljičin lični miljenik. Verovatno bi se i udala za njega da je državni interesi nisu u tome sprečavali. Zauzimao je čitav niz važnih položaja i obavljao odogovorne državničke i vojne poslove pri čemu je pravio brojne promašaje ali ga je kraljičina naklonost spašavala od smenjivanja.
Elizabeta vladivina bila je duga. Trajala je gotovo pola veka (45 godina) i može se podeliti na dva veća razdoblja: 1)period 1558-1588. obeležen je rešenjem verskog pitanja i sukobima oko tog pitanja sa puritancima i katolicima; politički problem kraljičinog braka. Spoljna politika u ovom razdoblju ima više faza - 1558-1568. kada je preovladjivao strah od Francuske; 1568-1585. kada su se smirili sukobi sa Francuskom i otpočele razmirice sa Španijom; 1585-88. kada je izbio rat sa Španijom koji je kulminirao u sukobu sa Nepobedivom armadom. 2) period 1588-1603. obeležen je neprekidnim ratom sa Španijom 1588-1603 koji se vodio u Nizozemskoj, Španiji, Francuskoj i Irskoj; domaćim probelmima koji su doveli do raspada elizabetinskog političkog sistema.
2. Reformacija u vreme Elizabete I
2.1. Kraljičin lični odnos prema verskim pitanjima
U vreme Elizabete Engleska je napustila rimokatoličku crkvu i otisnula se u vode reformacije. Nepotpuno je razjašnjeno kakva su bila Elizabetina lična verska uverenja. Pošto je bila ćerka Bolenove bila je protestantkinja što joj je u krajnjoj liniji davalo i legitimno pravo na presto. Protestanti, koji su bili protiv Marije, smatrali su je svojim pretendetnom i potencijalnim spasiocem engleske crkve. To ju je umalo stajalo glave. Za vreme Vajatove pobune, početkom 1554. godine kada je uhapšena i zatočena u Taueru. Tu je provela samo dva meseca i onda je bila preseljena u kućni pritvor na kraljevskom vlastelinstvu u Vudstoku. Politički interesi su učinili da Elizabeta bude spašena upravo od svog budućeg zakletog neprijatelja i odanog branitelja katoličke vere - Filipa II španskog kralja. Naime, posle Elizabete zakonita naslednica engleskog trona bila je škotska kraljica Marija Stjuart. Škotska je bila tradicionalni saveznik Francuske a 16-godišnja Marija bila je udata za francuskog prestolonaslednika Fransoa i živela je u Francuskoj. Filip i njegovi savetnici su držali da je manje zlo da naslednica prestola bude Elizabeta. Marija Stjuart bi Englesku, bez sumnje, bacila u naručje Francuza sa kojima su Španci ratovali već više od pola veka. Tako je Elizabeta aprila 1555. posle dve godine odsustva vraćena na dvor gde je doduše još uvek bila pod prismotrom i bez tretmana koji bi joj pripadao. Elizabeta je prisustvovala katoličkom bogosluženju ali se nikada nije otvoreno izjašnjavala za rimsku veru kako ne bi izgubila poverenje svojih protestantskih pristalica. Marija se nosila mišlju da Elizabetu isključi kao moguću naslednicu prestola i zato što je sumnjala u iskrenost njenih verskih osećanja i ponešto zbog teških uspomena iz detinjstva koje su je sve više zaokupljale. To nije učinila za ljubav Filipu koji je Elizabetu uzeo u zaštitu. On je planirao da Elizabetu uda za princa iz neke od kuća koje su bile habsburški vazali a nije isključivao ni mogućnost da se, u slučaju Marijine smrti, sam oženi njome kako bi sačuvao španski uticaj u Engleskoj. Posle Marijine smrti Elizabeta je bez problema sela na engleski presto. Špancima je ubrzo okrenula ledja. To je ove naročito pogodilo jer su u vreme Marijine vladavine imali ogroman uticaj na dvoru čak im je u mnogim slučajevima ukazivano veće poverenje nego Englezima.
2.2. Prvo razdoblje elizabetinske reformacije(1558-1559) - vraćanje crkve na stanje iz vremena Henrija VIII
Engleska se bez mnogo buke odvajala od katoličke crkve. Elizabeta je pokazala pri tome veliku opreznost. Riznica je bila prazna, zemlja bez odbrane. Francuzi i Španci okončali su višedecenijski sukob i sa intervencijom katoličkih sila moralo se računati. Vernici rimske crkve su u Engleskoj još uvek činili većinu stanovništva. Francuzi su uz to, preko Marije Stjuart, polagali pravo na Engleski presto.
Elizabeta je težila crkvenom poretku kakav je ustanovio njen otac Henri VIII. Kao i on nije bila pristalica korenitijih promena u veroučenju. Njena zamisao bio je katolicizam bez pape - kraljeva vrhovna vlast nad crkvom, poželjan celibat sveštenika, stvarno prisustvo prilikom pričešća. To nije bilo izvodljivo. Vladavine Edvarda VI i “Krvave” Marije su produbile verske razlike. Katolici su se sve više približavali Rimu a protestanti reformaciji.
Iz inostranih verskih centara vraćali su se i fanatizovani katolici i protestanti. Odmah na početku pojavio se problem kraljičine titulacije. Iznadjeno je jedno neobično rešenje. U titulaciji, tamo gde je kod Henrija VIII i Edvarda VI stajalo “vrhovni poglavar engleske crkve” kod Elizabete je ostavljeno samo jedno dvosmisleno etc (i tako dalje) što je katoličke zemlje ostavljalo u nedoumici. Ne bez snažnog otpora u parlamentu, Elizabeta je poveljom o vrhovnoj vlasti postala vrhovni poglavar crkve. Primila je ovlaštenja ali je odbila titulu “Vrhovni poglavar” i umesto nje uzela naslov “Vrhovni upravljač” koji je više odgovarao i konzervativcima i radikalima. I pored svog diplomatskog dara Elizabeta je, bez mnogo ceremonije, povukla svog poslanika iz Rima. Na Božić 1558.naredila je biskupu Karlajla da ne podiže Hostiju a kada je on to odbio, izašla je iz crkve posle čitanja Evandjelja. Na otvaranju parlamenta 25. januara 1559. kada je svečano otišla u Vestminster, opati i redovnici su je dočekali sa svećama, tamjanom i svetom vodom, a ona ih je otpustila čuvenom rečenicom: “odnesite te baklje, jer imamo vrlo dobar vid.”
Proglašenje Elizabete za upravljača engleske crkve označilo je raskid sa Rimom. Elizabeta je ekskomunicirana. Vraćen je na snagu Kranmerov Molitvenik iz 1552. godine ali sa mnogim izmenama u katoličkom duhu što je odražavalo kraljičinu težnju za umerenom reformom. Sveštenici su zadržali tradicionalne odežde a i unutrašnje uredjenje crkava gotovo da nije izmenjeno. Ova kompromisna verska politika prihvaćena je od većine sveštenstva i vernika. Otpor je pružilo visoko sveštenstvo. Samo dvojica od sedamnaest biskupa su zadržali svoje položaje. Smenjeno je ili napustilo položaje oko 300 sveštenika i petnaest upravnika koledža. Za nadbiskupa Kentreberija postavljen je Metju Parker koji će biti jedna od najznačajnijih ličnosti elizabetinske reformacije. Elizabetina verska politika nije dala očekivan rezultate - uspostavljanje verskog jedinstva u zemlji. Njome su bili nezadovoljni katolici, čiji je broj jako opadao ali i oni koji su želeli radikalniju reformaciju a kojih je bilo sve više.
2.2.Puritanci - Prezviterijanci
Po Elizabetinom dolasku na vlast u Englesku su počeli da se vraćaju emigranti koji su zbog Marijinih progona potražili utočište u Evropi. Mnogi su svoje versko obrazovanje dopunili u protestantskim centrima na kontinentu. Inače ogorčeni zbog onoga što su propatili a sada i jasno izgradjenih pogleda na reformu, vraćali su se u otadžbinu nepokolebljivi i ostrašćeni. dva najznačajnija reformatora sa ostrva bili su Englez Ričard Koks i Škot Džon Noks. Koks je bio humanistički obrazovan i sklon da prizna Molitvenik iz 1552. za koji su protestantski mučenici umirali. Džon Noks, jedno od najpoznatijih imena evropske reformacije, često uistinu strašan u svom ekstremizmu, hrabar i beskompromisan do gotovo neverovatnih granica, bio je za korenite promene i u pogledu doktrine i crkvene organizacije. Uzor mu je bio Kalvin kod koga je boravio neko vreme u Ženevi. “Koksovci” i “Noksovci” sporili su se još u emigraciji. Noksove pristalice okupljale su se u Ženevi a Koksove u Frankfurtu.
Pristalice radikalne reformacije nazvane su puritanci. U pogledu veroučenja bili su kalvinisti - odbacivali su crkvenu tradiciju i insistirali u potpunom oslanjanju na Bibliju. Težili su krajnje strogom i doslednom pridržavanju svih pretpostavki hrišćanskog načina života. To znači da se njihova pobožnost nije iscrpljivala samo u obavljanju verskih obreda nego je trebala da prožima sve vidove svakodnevnog života - u porodici na poslu u društvenim odnosima. Od pojedinaca je zahtevana potpuna samokontrola koja je vodila u neku vrstu svetovnjačkog asketizma. Njihova težnja ka moralnoj ispravnosti često se pretvarala u cepidlačenje zbog sasvim beznačajnih pitanja. Kritikovali su englesku crkvu. Smetale su im odežde sveštenika, ukrasi, praznici vezani za kult svetaca, klečanje pred oltarom, upotreba znaka krsta pri krštavanju, prsten pri venčanju - sve ono za šta nije bilo opravdanja u Bibliji.
Što se tiče uredjenja crkve uzor su im bile ranohrišćanske zajednice. Pitanje crkvenog uredjenja bilo je jedan od glavnih razloga razmimoilaženja i sukoba u verskom životu ali se ono neizbežno prenosilo i na politički plan i ono će prožimati verski i politički život Engleske u narednih 100 godina. Treba naglasiti da svi puritanci nisu inisistirali na pitanju crkvenog uredjenja nego se izdvojila struja koja je zahtevala ukidanje episkopalnog načina upravljanja crkvom. Pripadnici struje medju puritancima koja se ne protivi episkopalnom uredjenju nazivaju se episkopalcima a pobornici ukidanja episkopata prezviterijancima.
U Elizabetino vreme puritanska uverenja su strastveno ispoljavali neki od sveštenika u konvokacijama ali su nailazili na simpatije i podršku pojedinaca koji su zauzimali položaje u samom državnom vrhu - Kentreberijski nadbiskupi Metju Parker i njegov naslednik Emund Grindal; članovi kraljičinog saveta Lester i Volsingem. U prvom naletu, 60-ih godina, puritanci su se usredsredili uglavnom na kritiku spoljnih obeležja bogosluženja - odeždi i rituala (“Spor oko odeždi”). Kraljica je odbila sve njihove zahteve i naložila Parkeru da disciplinuje sveštenstvo. Umereniji puritanci su se pokorili dok su ekstremisti u svojim zahtevima otišli još dalje.
Drugi talas puritanskog delovanja usledio je od 70-ih godina nadalje. Puritanci su počeli da raspravljaju o autoritetu države i crkve tj. onih snaga koje su im stajale na putu. To je problem učinilo vrlo ozbiljnim i on je izrastao iz usko verskih okvira. Tomas Kartrajt, profesor teologije na Kembridžu, je na svojim predavanjima preporučivao ukidanje biskupija i uspostavljanje potpuno prezviterijanske forme upravljanja crkvom. Smenjen je sa položaja. Prezviterijanci su 70-ih i 80-godina u okrilju anglikanske crkve imali svoje ćelije - svojevrsnu “crkvu u senci”. Začeci su bili organizvanje neobaveznih duhovnih i intelektualnih kurseva kako bi se podigao obrazovni nivo sveštenstva i običnih vernika. Elizabeta je 1576. naredila Grindalu da ih zabrani ali je ovaj to odbio u pismu u kome se vrlo smelim rečima obratio kraljici:”...setite se gospodjo da ste vi smrtno stvorenje...Iako ste moćan vladar ipak se setite da je onaj koji boravi na nebu moćniji”. Kasnije 80-ih godina (“klasični period”) “crkva u senci” dobila je potpuni organizacioni oblik u vidu sinoda, pokrajinskih i nacionalnih skupština. Piter Ventvort isticao je prava parlamenta koja su bila u suprotnosti sa ingerencijama kralja. Donji dom parlamenta je 1588-89. davao podršku prezviterijancima i došao u sukob sa kraljicom. Tu su začeci indetifikacije političkih i verskih sukoba što će doći do izražaja u Engleskoj revoluciji 1642-1649. (episkopalci su, uglavnom, poistovećivani sa kraljevim pristalicama a puritanci sa pristalicama parlamenta).
Još ekstremnija struja u okviru prezviterijanaca tražila je obrazovanje nezavisnih kongregacija i ukidanje nacionalne crkve. To su tzv. Indenpendenti (Nezavisni) najradikalnija struja engleske reformacije. Predavač sa Kembridža, Robert Braun je sa svojim sledbenicima (Braunisti) pobijao autoritet države i nacionalne crkve. Pobegao je 1582. sa velikim brojem svojih pristalica u Holandiju koja je, posle Elizabetinih progona, postala utočište raznih ekstremnih reformističkih zajednica iz Engleske. Tu su u dodiru sa holandskim Menonitima i drugim anabaptističkim zajednicima ponešto revidirali svoje učenje. Jedan deo njih otplovio je 1620. sa brodom Mejflauer i učestvovao u tom legendarnom poduhvatu naseljavanja Severne Amerike.
Sve oblike puritanizma Elizabeta je smatrala ozbiljnom pretnjom postojećem socijalnom i političkom poretku. Pošto se dobar deo crkvenih velikodstojnika, poput Parkera i Grindala, pokazao mlak u borbi protiv puritanaca ili ih čak štitio, Elizabeta je najzad našla pouzdan oslonac u Džonu Vitgiftu. On je 1586. postavljen za Kentreberijskog nadbiskupa i postao član kraljevskog saveta. Vitgift je delovao u saradnji sa pouzdanim kraljičinim prvim ministrom Berglijem (Sesilom). Osnovana je Visoka Komisija (High Commision) - vrsta suda za verska pitanja koji je imao dosta toga zajedničkog sa Španskom inkvizicijom. U parlamentu je 1593. godine donet zakon o progonu puritanaca i separatista (Indenpendenata) i trojica njihovih vodja - Berou, Penri i Grinvud - pogubljeni su iste godine zbog spisa u kojima su napadani crkva i država.
Elizabeta je uspela da do kraja svoje vladavine zavede kontrolu nad crkvom i očisti je od radikalnih reformatora. Nezadovljna manjina sveštenika i vernika ostala je van zvanične (nonkoformisti)crkve i ona će predstavljati seme razdora koje će svoje plodove dati u vreme prvih Stjuarta i gradjanskog rata u Engleskoj koji će imati i neke odlike verskog sukoba.
2.3.Položaj katolika
Za razliku od protestanata katolici su u razdoblju 1558-1568. slabili i brojno i u pogledu entuzijazma. U tome periodu još nisu bili izloženi progonima ali nisu ni dobijali pomoć iz inostranstva. Francuska, zauzeta verskim ratovim nije mogla da im pomogne a najveći zaštitnik rimske vere, Filip II, plašio se da katolička pobeda u Engleskoj ne ojača položaj Francuske.
Katolici su predstavljali manjinu u Engleskoj i prvih deset godina nisu istupali protiv države i protestanata. Većina ih je čak pohadjala bogosluženje u Anglikanskim crkvama jer su, shodno postojećim zakonima, u slučaju izostanka novčano kažnjavani. Nisu se mnogo osvrtali ni na odluke odbora u Rimu koji je osudjivao prisustvovanje jeretičkoj službi.
Kontrareformacija je bila aktivna na kontinentu a u njenom taboru su delovale i engleske izbeglice. Vilijem Alen je 1568. u Duaiju u Nizozemskoj osnovao seminar u kome su pripremani katolički sveštenici za rad u Engleskoj. Učenici su bili Engleski mladići koji su trebali da vrše misionarski rad u domovini po cenu da za veru i stradaju. Posle spora sa španskim vlastima seminar je preseljen 1578. u Rems. Sledeće godine Alen je otišao u Rim i tu, pod tutorstvom jezuita, otvorio Englesku školu. Prvi sveštenici školovani u inostranstvu počeli su da stižu na ostrvo 1574. a prva jezuitska misija koju su vodili Kempion i Parsons dve godine ranije (1572).
To što je seminar u Duaiju otvoren 1568. nije slučajno. To je bila prelomna godina kada je katolička opozicija digla glavu i otpočela sa suprotstavljanjem režimu. Te 1568. je, pošto je posle pobune protestantskog plemstva prognana iz zemlje, u Englesku stigla i Škotska kraljica Marija Stjuart. Škotska kraljica je bila glavni katolički predentent na Engleski presto što je dalo poleta engleskim katolicima. U novembru 1569. godine izbila je Pobuna severnih erlova. Erlovi od Nortamberlenda i Vestmorlenda, pod zastavom sa pet rana Hristovih digli su se na ustanak. Papa im je dao 12.000 kruna a Španci su obećali pomoć. Pobunjenici su oskvrnuli časnu trpezu u katedrali u Daremu, iskidali Bibliju na Engleskom u paramparčad i ponovo uveli misu. Ustanak je ugušen u krvi i pogubljeno je 500-800 ljudi. Vestmorlend je pobegao u Flandriju gde je proveo ostatak života. Usledile su još tri zavere skovane sa namerom da se svrgne Elizabeta i dovede Marija Stjuart - Ridolfijeva, Trokmortonova i Babingtonova. Sve su okončane neuspehom.
Papa je 1570. bulom Regnans in excelsis ekskomunicirao Elizabetu, proglasio je svrgnutom, objavio da ona i njeni sledbenici nisu deo Tela Hristovog (tj. crkve) i oslobodio sve njene podanike obaveze vernosti kraljici. Tako su svi katolici bez obzira na krivicu poneli žig izdajnika.
Počeo je zvaničan progon katolika. Parlament je 1571. godine proglasio krivim za izdaju svakog ko obrati drugog ili sam predje na rimokatoličku veru. Zbog toga je svaki katolički sveštenik bio u opasnosti da bude osudjen. Uvećane su i novčane kazne za neprisustvovanje službi Božijoj (20 funti mesečno). Jednim aktom iz 1585. naloženo je svim jezuitima i sveštenicima koji su radili u semeništima da u roku od 40 dana napuste Englesku ili će u protivnom biti optuženi za izdaju. Aktom iz 1593. ograničeno je kretanje katolika na krug od 5 milja od svoje kuće. Pogubljeno je oko 120 sveštenika i 60 svetovnih lica. Time je Elizabeta otklonila opasnost od katoličke zavere po državu. Veći deo katolika bio je patriotski orijentisan i privržen kruni što su dokazali u vreme ratova sa Filipom II mada ih je dosta bilo i na strani Španaca.
3. Pitanje nasledja prestola - problem Elizabetinog braka - Marija Stjuart
Elizabetina udaja i problem nasledja su bili jedni od vitalnih državnih problema i činilo se da za njih nema rešenja. Brak sa engleskim plemićem uzdigao bi kraljičinog muža, njegovu porodicu i klijentelu, sveo kraljicu na nivo formalnog vladara i izazvao surevnjivost moćnih aristokratskih porodica. Brak sa strancem pretio je da se izrodi u grešku kakvu je napravila njena prethodnica Marija Tjudor i pretvori Englesku u satelita neke evropske sile. Državni interesi i, verovatno, kraljičina lična želja (možda i fizički nedostatak) uticali su na to da Elizabeta ostane neudata ili - kako bi to uzvišenije zvučalo - Devičanska kraljica (Virgin Queen). Sa druge strane smrt bez naslednika - izuzev škotske kraljice Marije - pretila bi da ugrozi Anglikansku crkvu i druge aspekte engleskog života. Kao i problem uredjenja crkve tako se i kraljičin brak pretvorio u ustavno pitanje odnosa izmedju krune i parlamenta (1566, 1576. i 1593.). Prema Elizabetinim shvatanjima to je bila jedna od “stvari države” u koju parlament nije imao prava da se meša. Istovremeno Elizabeta je svoje bračno pitanje koristila kao oružje u spoljnoj politici.
Koliko je problem nasledja prestola bio akutan pokazuje slučaj sa Marijom Stjuart. Marija Stjuart bila je ćerka škotskog kralja Džemsa V i Marije Giz. Bila je unuka Henrija VII i na osnovu toga je polagala pravo na Engleski presto. Džems V je zaratio sa Englezima i žestoko je potučen novembra 1542. kod Solvej Mosa i ubrzo posle toga je umro. Na osnovu ugovora sklopljenog u Griniču 1543. škotska princeza trebala je da se uda za Edvarda VI što bi Tjudorima osiguralo presto i rešilo ih škotskih pretendenata. Princeza je, medjutim skrivana, i potom prebačena u Francusku. Tamo je na dvoru bila pod uticajem svog moćnog ujaka Fransoa Giza. Udala se 1558. kad joj je bilo 16 godina za 14-godišnjeg francuskog prestolonaslednika, kasnije kralja Fransoa. Pošto je Fransoa II rano umro (1560) vratila se u Škotsku. Odmah je došla u sukob sa Elizabetom. Škotska je bila francuski satelit i u njoj su se nalazile strane trupe koje je su Škoti uz pomoć Engleza proterali nakon čega je sklopljen mirovni ugovor u Edinburgu. Elizabeta je tražila od Marije da ugovor potpiše što je ova uporno odbijala. Navikla na luksuzni i veseli francuski dvor, mlada i lakomislena uz to vatrena katolkinja, kraljica se teško privikavala na život u surovoj i siromašnoj planinskoj zemlji u kojoj je reformacija već uzela maha. U Škotskoj je u to vreme delovao beskompromisni i strogi Džon Noks sa kojim se kraljica ubrzo sukobila. Marija se 1565. udala za škotskog plemića Henrija Darnlija. Sa mužem je bila u lošim odnosima i brak je okončan ubistvom koje je izvršio kraljičin ljubavnik Džems Hepbern erl od Bodvela za koga se Marija 1567. udala. Škotsko plemstvo se pobunilo i porazilo kraljičine trupe kod Kerberi Hila (blizu Edinburga) i kod Glazgova. Marija Stjuart je pobegla svojoj suparnici u Englesku gde je provela ostatak života u kućnom pritvoru po raznim zamkovima.
Škotska kraljica je postala predmet mnogih političkih intriga. Za nju nisu bili zainteresovani samo engleski katolici i strane sile koje su u njoj videle legitimnog pretendenta na presto. Mariju su podržavali i mnogi engleski protestanski plemići koje je plašio Elizabetin propust da se uda i obezbedi naslednika krune. Došlo je do zavere u koju su bili upleteni Elizabetini najbliži saradnici - vojvoda od Norfolka i njen miljenik erl od Lestera. Namera im je bila da eliminišu kraljičinog najpouzdanijeg savetnika, prvog ministra Roberta Sesila a potom da se Marija uda za vojvodu od Norfolka i sebi obezbedi naslednika. Istovremeno je Roberto Ridolfi, firetntinski bankar u Londonu ponudio zaverenicima pomoć Španije, Francuske i pape. Kad su glasine o zaveri doprle do Elizabetinih ušiju Lester se pokajao i dobio oproštaj. Norfolk je napustio London i pokušao da organizuje otpor. Kada mu je kraljica naredila da se vrati u prestonicu nervi su mu popustili i poslušao je. Ustanak je ipak izbio na severu - već opisana “Pobuna severnih erlova” koja je ugušena u krvi. Usledile su Trokmortonova (1582) i Babingtonova (1586) zavera čiji je cilj bio svrgavanje Elizabete. Engleska se već praktično nalazila u ratu sa Španijom. Strah da teška spoljnopolitička situacija ne iskomplikuje stanje u zemlji ubrzala je Marijin kraj. Otkrivena su pisma na osnovu kojih se dalo utvrditi da je škotska kraljica bila u dosluhu sa zaverenicima. Marija je od posebne sudske komisije osudjena na smrt. Na gubilište je izvedena 1. februara 1587. Držala se hrabro i dostojanstveno. Romantični lik i tragična sudbina lepe škotske kraljice su kasnije, do naših dana, često pobudjivali interesovanje bili tema mnogih istoričara, biografa i romanopisaca.
4.Spoljna politika - izrastanje Engleske u pomorsku silu
[b]4.1. Geografska otkrića englskih pomoraca
Potaknuti primerom Španaca i Portugalaca, Englezi su odlučili da se okušaju u traženju novih pomorskih puteva. četiri godine posle Kolumbovog putovanja, Mlečanin Djovani Kaboto (Džon Kabot) i njegova tri sina ovlašćeni su 1496, u ime kralja Henrija VII, da pod engleskom zastavom plove u sve delove istočnih zapadnih i severnih mora i otkriju zemlje nepoznate hrišćanima. Pothvat su finansirali bristolski trgovci i sam Kabot. Bili su obavezni da kralju daju jednu trećinu profita od svakog putovanja. Zauzvrat su bili oslobodjeni carina i engleski podanici nisu mogli da trguju sa novootkrivenim zemljama bez njihove dozvole. Kabot je isplovio maja 1497. sa brodom Metju i posadom od 18 ljudi. Krajem juna iskrcao se na severnoameričkoj obali kod današnjeg Njufaundlenda ili Nove Škotske. Bio je uveren da je stigao u Aziju u kraljevinu velikog Kana. U Engleskoj je dočekan sa oduševljenjem. Nije imao problema sa vrbovanjem mornara za drugo putovanje na koje je krenuo maja 1498. sa 5 brodova i 200 ljudi. Jedan brod se vratio oštećen u Irsku a sudbina ostalih je nepoznata.Ima razloga pretpostavci da su stigli u Ameriku. Sin Džona Kabota, Sebastijan, isplovio je 1508.(ili 1509) i krenuo ka Americi. Znao je da Amerika nije Azija i upustio se u traženje severozapadnog prolaza. Istražio je Hadsonov zaliv i zbog negodovanja posade se vratio u Englesku. Traženje severozapadnog prolaza (puta za Aziju obilaženjem severne Amerike) postalo je opsesija Engleskih pomoraca. Pošto je više od trideset godina proveo u španskoj službi, Kabot se kao navigator i kartograf poznat širom Evrope vratio u Englesku. Upravljao je društvom “Trgovaca avanturista” i finansirao je ekspediciju Čenslera i Viloubija koja je 1552. preko Belog mora otkrila put za Arhangelsk. Time je postignut samo deo plana jer je namera bila otkrivanje severnog puta za Indiju.
Još u vreme Henrija VII engleski trgovci su počeli da sa severu potiskuju nemačku Hanzu. Ogromnu ulogu u razvitku engleske pomorske trgovine odigrala je čuvena stara kompanija Trgovaca avanturista (Merchant Adventurers) koja je monopolizovala izvoz sukna iz Engleske. Već prvi Tjudori daju toj kompaniji koja je konkurisala Hanzi niz privilegija i olakšica. Za vreme Elizabete, pored ove stare kompanije niče niz novih. Sama njihova imena svedoče u kojim su pravcima išle trgovačke težnje Engleza - Moskovska, Turska, Estonska, Marokanska, Gvinejska, Zapadno-indijska i Istočno-indijska.
[i]4.2. jačanje ratne flote - gusarenje
U vreme Henrija VIII počinje da se razvija i engleska ratna flota. Englezi su medju prvima inovirali taktiku pomorskog ratovanja. Do tada su se bitke vodile na moru tako što bi brodovi pristali jedan uz drugi a zatim bi se vojnici borili na palubi kao u kopnenim borbama. Englezi su počeli da grade brodove velike tonaže visokih bokova naoružane mnogobrojnim topovima. Visina broda otežavala je prelazak protivničkih moranara i vojnika na palubu. Engleski brodovi i taktika koju su primenjivali pokazali su svoju superiornost u okršajima sa španskom flotom u poslednjoj četvrtini XVI veka. Od tada će se pomorske bitke sve više pretvarati u artiljerijske dvoboje. Henri VIII je vodio veliku brigu o floti i utrošio dosta novca na njeno opremanje. Sagradio je 85 većih i manjih brodova. Neki od njih predstavljali su najmoćnije ratne brodove svoga vremena - 1.000-tonski Henry Imperial (Henry Grace a Dieu), od milošte zvan i Great Harry (21 teški i 130 lakih topova). Kralj je uz Admirala engleske postavio savetodavno telo (Navy Board) koje je preteča kasnijeg Admiraliteta.
Elizabetinsko vreme je na neki način “herojsko doba” engleskog pomorstva. Hrabri engleski pustolovi i moreplovci Frobišer, Hokins, Drejk, Reli, Hauard činili su velike poduhvate i u otkrivanju novih pomorskih puteva i u smelim gusarskim prepadima i na taj način utrli put pomorskoj prevlasti Engleske. U to vreme Engleska je počela da se okreće prema moru a vladavina morima i okeanima biće osnovna pretpostavka izrastanja Engleske u veliku svetsku silu.
Martin Frobišer je još pre nego što je napunio 20-tu učestvovao u pohodima na afričku obalu gde se hvatalo roblje za španske kolonije u Americi. U toku 60-ih i 70-ih godina bio je pirat pod zastavomi vodećih protestantskih kneževa u Evropi - Luja kneza Kondea i Viljema Oranskog. U toku 1576-78. obavio je u službi kraljice Elizabete tri ekspedicije čiji je cilj bilo nalaženje Severozapadnog prolaza. Putovanja su ostala bez naročitih rezultata. Učestvovao je u pohodu na Irsku da bi 1585. proizveden u Vice-admirala.
Džon Hokins je sin Vilijema Hokinsa, gradonačelnika i člana parlamenta iz Plimuta, koji se bogatio trgujući robljem u Africi. Hokins je zajedno sa bratom i ocem učestvovao trgovini robovima na relaciji Afrika-Amerika. Obavio je kasnije samostalno tri takva putovanja - u korist konzorcijuma londonskih trgovaca pri čemu je udeo imala i sama kraljica. Na trećem putovanju došlo je do sukoba sa Špancima. Hokins je potražio utočište u luci San Huan u Meksiku kako bi popravio kraljičin brod Isus iz Libeka. Uprkos sporazumu sa vicekraljem Don Martinom Enrikezom Španci su ga 1568. napali. Spasila su se samo dva broda Judita kojim je komandovao Hokinsov rodjak, Frensis Drejk i Minion kojim je komandovao sam Hokins. Drejk ga je izgleda ostavio u nevolji. Hokins je 1571. postao poslanik u parlamentu i nasledio je 1577. svoga tasta kao Lord-blagajnik mornarice. Sproveo je čitav niz mera koje su se pozitivno odrazile na kvalitet engleske flote - podsticao je izgradnju brzih vitkih brodova i taktiku artiljerijskih dvoboja umesto juriša na protivnički brod. Povećao je plate monarima, suzbio korupciju u redovima činovnika, reformisao mornaričku administraciju.
Frensis Drejk je bio sin protestantskog jomena koji je kasnije postao propovednik medju mornarima i dokerima u Četamu. Zanat je izučio na brodovima koji su plovili ušćem Temze i 1566. se prvi put otisnuo na dugu plovidbu kao član ekspedicije koja je trgovala robljem iz Gvineje za Zapadnu Indiju. Drejk je bio izvanredan komandant i originalan pomorski taktičar kao i fanatičan protestant (uoči borbe njegovi ljudi su slušali propovedi i pevali psalme). Postigao je veliku slavu svojim glasovitim plovidbama kroz vode Atlantika i Pacifika na koje su Španci i Portugalci polagali isključivo pravo. Preduzeo je sedam velikih ekspedicija.
U prvoj (1571-72) je izvidjao teren napadajući nekoliko španskih luka u Zapadnoj Indiji.
2) 1572-73. Dočekao je na Panamskoj prevlaci španski karavan koji je prenosio srebro iz Perua za luku Nombre de Dios. Tada je prvi put video Pacifik (1573). Vratio se u Plimut avgusta 1573. sa velikim plenom.
3) Najslavnija Drejkova ekspedicija je plovidba oko sveta. Pre njega je to (1519-22) uradio samo Magelan a i u naredna dva stoleća takav podvig napraviće samo nekolicina pomoraca. Kao toliki trgovački i gusarski pothvati ovoga vremena i ovaj je bio kombinacija akcionarskog preduzeća i Elizabetine spoljne politike usmerene protiv Španije. Drejk je ideju i plan putovanja preuzeo od ser Ričarda Grenvila. Isplovio je 13. decembra 1577. sa 5 brodova i 160 ljudi. Komandni brod bio je 100-tonski Pelikan koji je kasnije preimenovan u Zlatnu košutu - Golden Hind. To je jedan od nekoliko najslavnijih brodova bogate engleske pomorske istorije. Drejkova flota plovila je duž afričke obale a potom prešla u Brazil. Tu su u luci San Julian napuštena dva broda a opravljena ostala tri. Ova tri broda su spretno za samo 16 dana prebrodila Magelanov prolaz (avgust-septembar 1578). Po ulasku u pacifičke vode zahvatilo ih je strašno nevreme. Brod Marigold je nestao a Elizabeta se vratila u Englesku. Drejk je ostao sam sa Zlatnom košutom. Oluja ga je odbacila do Vatrene zemlje. Tako je otkrio da se Amerike ne prostire sve do Južnog pola i prolaz izmedju dva kontinenta nazvan je po njemu (Drejkov prolaz). Zaplovio je prema severu uz pacifičku obalu Južne Amerike napadajući španske brodove i luke (Valparajzo, Lima). Zaplenio je velike količine srebra i drugih dragocenosti. Presreo je Cacafuego španski galeon koji je nosio trećinu godišnjih prihoda srebra. Pošto je opravio brod na obali današnje Kalifornije preplovio je Pacifik (juli 1579) i stigao na Molučka ostrva, gde je brod natovario začinima, potom na Javu. Preko rta Dobre nade stigao je u Plimut 26. septembra 1580. Drejk je doveo u pitanje sigurnost celog španskog kolonijalnog carstva - na pacifičkoj obali Južne Amerike prisustvo bilo kog broda osim španskog smatrano je nemogućim. Profit je iznosio 4.700% od uloženog novca. Kraljičin udeo bio je oko 160.000 funti koliko su iznosili njeni šestomesečni prihodi. Kraljica je Drejka u Deptfordu na njegovom brodu 1581. proizvela za viteza što je strašno ozlojedilo Špance koji su Drejka smatrali razbojnikom i tražili od Elizabete da ga kazni.
4) Drejk je (1585-1586) po drugi put putovao u Zapadnu Indiju sa 29 brodova medju kojima su 2 bila kraljičina. Vice admiral ove flote bio je Martin Frobišer. Drejk je opljačkao španska naselja u Santo Domingu, Hispanioli (Haiti), Kartageni, obali Floride.Nije uspeo da presretne flotu koja je prevozila srebro. Dovezao je kući preživele engleske koloniste iz Roanoka (današnja Severna Karolina)
5. spoljna politika
5.1. zaoštravanje sukoba sa Španijom
Pohodi engleskih gusara nisu bili jedini uzrok sukoba Engleske i Španije već pre posledica sve zaoštrenijih odnosa izmedju ove dve zemlje. Do Elizabetine vladavine tradicionalni protivnik bila je Francuska a tradicionalni saveznik Španija. Engleska je postala protestantska zemlja a španski kralj Filip II bio je najgorljiviji branitelj katoličke vere. Englezi su u verskim ratovima u Francuskoj politički i materijalno pomagali hugenote više zbog slabljenja Francuske nego iz protestantske solidarnosti. Filip II je na svaki način, pa i vojno, pomagao francuske katolike. Situacija se naročito zaoštrila 1568. kada je u Englesku stigla Marija Stjuart, katolička pretendentkinja što je pobudilo engleske katolike na akciju. Istovremeno u Nizozemskoj je trajao ustanak protiv španske vlasti. Englezi su simpatisali pobunjenike i primili više izbeglica iz ove zemlje. Zaplenila je špansko blago smešteno u engleskim lukama na putu za Nizozemsku. U engleskim lukama su nizozemski gusari “morski gezi” jedno vreme imali baze iz kojih su se kretali na svoje pohode protiv španskih brodova. Opljačkanu robu su, uglavnom, prodavali preko svojih zemljaka koji su se u Engleskoj bavili trgovinom. Španci su zbog toga ćesto protestvovali pa je gezima 1572. otkazano gostoprimstvo. Medjutim do avgusta 1572. (do “Vartolomejske noći) protestantski vodja admiral Gaspar de Kolinji imao je veliki uticaj na francuskog kralja. Hugenoti su nameravali da, u savezu sa Engleskom, pomognu ustanak u Nizozemskoj i ovu zemlju priključe Francuskoj. Kraljica Elizabeta je poslala Volsingema u Francusku i ugovori savezništvu i ujedno njen brak sa Anrijem vojvodom od Anžua, kraljevim bratom. Elizabeta je ulazila u ovaj savez nevoljko prvenstveno da bi odvojila Francusku od Španije ali je ujedno morala da traži načina da spreči dominaciju Francuza u Nizozemskoj. Posle pokolja hugenota u “Vartolomejskoj Noći” 23. avgusta 1572. svi planovi su pali u vodu. Oči engleskih političara bile su uprte u Nizozemsku. Strahovali su i od ponovnog uspostavljanja španske vlasti i od francuskog uticaja u toj zemlji zato što su nizozemske luke predstavljale najpogodnije vojne baze za moguću invaziju Engleske. Kraljica nije nameravala da otvoreno zagazi u sukob i povede protestantski krstaški rat kako su neki članovi saveta i parlamenta, uglavnom puritanci, zahtevali. Dozvolila je odlazak dobrovoljaca. U nizozemskom ustanku učestvovalo je do 1585. oko 3.000 Engleza i Škota većinom fanatičnih kalvinista. Kada je 1584. ubijen vodj ustanka Viljem Oranski a španski vojskovodja Alesandro Farneze otpočeo uspešnu ofanzivu Engleska se odlučila za otvorenu pomoć ustanicima. Potpisan je ugovor u Nonsaču avgusta 1585. Englezi su se obavezali da će poslati 6.350 pešaka i 1000 konjanika i da će svake godine isplaćivati u vidu zajma novčanu pomoć od 600.000 florina. Holandjani su zauzvrat dali na korišćenje tri luke koje će im biti vraćene po isplaćivanju kredita. Posle mesec dana u Nizozemsku se iskrcao engleski ekspedicioni korpus od 4.000 ljudi koji je predvodio kraljičin favorit erl od Lestera. Do kraja godine u Nizozemskoj je bilo 4.000 engleskih vojnika. Englezi su se uglavnom loše poneli i nekoliko utvrdjenja je palo u ruke Špancima njihovom krivicom. Uz to Španija je zapretila invazijom Engleske. Zbog svega toga Lester je decembra 1587. opozvan.
Španci su odlučili da napadnu Englesku. Za Filipa II bila je to jeretička zemlja sa nelegitimnim vladarom. Englezi su ugrožavali španske komunikacije sa Nizozemskom i trgovinu na Atlantiku. Ideja o gušenju ustanka u Nizozemskoj time što će se prvo osvojiti Engleska potekla je još 1583. od Markiza Santa Kruza i plan je, zavisno od političke situacije, nekoliko puta prepravljan.
Diplomatski odnosi izmedju Engleske i Španije prekinuti su januara 1584. kada Elizabeta proterala španskog ambasadora zbog veze sa Trokmortonovom zaverom.
5. 2. Nepobediva armada - Drejkov prepad na Kadiz
Španska flota za pohod na Englesku se okupljala u Kadizu. Zamisao o zauzimanju Engleske počela je da se sprovodi u delo još 1585. godine kada su počele dugotrajne pripreme. Za opremanje flote je bio zadužen vojvoda od Medine Sidonije a za strateški plan Alesandro Farneze i Santa Kruz. Konačni plan bio je plod Filipovog nestručnog mešanja i kombinacije Farnezeovog i Santa Kruzovog plana. Santa Kruz je želeo da se invazija izvrši direktno iz Španije. Ovaj zamisao se pokazala kao sasvim neizvodljiva. Naime prevoženje velikog broja vojnika tražio je i ogromne zalihe i brodove koji će ih transportovati što je plan činilo vrlo skupim i složenim što je umanjivalo izglede na uspeh. Alesandro Farneze bio je jedan od najsposobnijih vojskovodja svog vremena i imao veliko ratničko iskustvo. Izgleda da uopšte nije ni verovao u mogućnost zauzimanja Engleske. Njegov plan bio je ipak realniji od Santa Kruzovog. Smatrao je da najpre španske trupe obustave operacije u Nizozemskoj, koncentrišu se u nizozemskim lukama Denkerku i Njuportu. Armada je trebala da doplovi iz Španije, ukrca vojnike u Nizozemskoj a, potom, izvrši desant kod Margejta u Kentu i čuva linije snabdevanja dok Farneze bude osvajao Englesku. Istovremeno Španija je trebala da se umeša u verske ratove u Francuskoj kako bi sprečila pomoć Francuza Engleskoj. Pripreme su tekle sporo. Filip je njima rukovodio, po običaju, sedeći za svojim pisaćim stolom u Eskorijalu, pregledajući i beznačajna dokumenta. To je dovoljno usporavalo posao koji bi zatim sve preuzimala ogromna i troma španska administracija. Iza armade ostala je gotovo neverovatna količina hartije - tri miliona i tri stotine hiljada dokumenata. Filip je ubrzao pripreme posle egzekucije Marije Stjuart jer je od tada sebe smatrao zakonitim naslednikom engleskog prestola. Sa druge strane, Santa Kruz je namerno odugovlačio sa isplovljavanjem očekujući da izbije u prvi plan umesto Farnezea. Usledio je engleski prepad na Kadiz (april-jun 1587.) - jedan od legendranih Drejkovih podviga kada je “oprljio bradu njegovom katoličkom veličanstvu”. Drejk je isplovio iz Plimuta 12. aprila 1587. sa oko 25 brodova od kojih su neki pripadali kraljevskoj mornarici a nekoliko su opremili londonski trgovci. Španske uhode obavestile su o tome ambasadora u Parizu Don Bernardina de Mendozu. Mendoza je pisao u Madrid da je Drejk isplovio i da je njegov cilj verovatno Kadiz gde će pokušati da spreči okupljanje Armade. Kralj izveštaj nije odmah pročitao a kada je to učinio bilo je već kasno. Drejk je prvo mislio da napadne glavninu armade u Lisabonu ali je shvatio da bi se izložio suviše velikoj opasnosti jer je luka bila dobro branjena. Pojavio se pred Kadizom 29. aprila. Bilo je oko četiri časa posle podne i Španci su bili sasvim opušteni ne očekujući napad.U luci su za dejstvo bile spremne samo šest galija kojim je zapovedao Don Pedro de Akunja. Okršaj izmedju galija i Drejkove flote pokazao je svu nadmoć engleskog naoružanja i taktike. Galije su briljantno manevrisale ali su ih topovi sa engleskih brodova držali na odstojanju i bukvalno čistili njihove palube krcate pešacima. Posle toga Drejk je upao u luku, uništio preko 20 brodova a oštetio oko 100 i tako je odgodio isplovljavanje “Nepobedive armade” kojoj je trebalo nekoliko meseci da se oporavi od ovog udarca. Posle upada Kadiz Englezi su krstarili portugalskom obalom pleneći sve španske brodove od trgovačkih i ratnih do ribarskih. Kod Azorskih ostrva presreli su juna meseca španski brod San Felipe koji se vraćao iz Indije natovaren začinima, slonovom kosti sa nešto srebra, zlata i dijamanata. Španski kapetan pružio je taman toliki otpor koliki nalaže vojnička čast i predao se. Na prvi pogled izgleda nelogično zašto je Drejk izgubio toliko vremena, trošeći zalihe i rizikujući da bi sačekao jedan drgovački brod. Iskusni gusar je, medjutim znao da ovakav prepad može imati više učinka na tok rata nego uništenje brodova u Kadizu. Naime, tovar koji je nosio San Felipe vredeo je 114.000 funti. Dovoljno je reći da je Drejkov komandi brod vredeo 2.600 funti a da se mogao iznajmiti za oko 28 funti mesečno pa da se shvati kakav je to bio udarac za španske finansije .Drejkov upad u Kadiz usporio je i ovako traljave pripreme za isplovljavanje Armade. Sve se još više pogoršalo kada je februara 1588. umro Santa Kruz a za zapovednika je postavljen Medina Sidonija koji je bio pre administrator nego vojskovodja.
Armada je isplovila u maju 1588. iz Lisabona - 130 brodova naoružanih sa 2.431 topom, 22.000 mornara i vojnika. Sačinjavali su je brodovi i posade iz različith zemalja - Venecije, Djenove, Sicilije, Dubrovnika. Pohod je imao i karakter krstaškog rata protiv protestanata. Pre polaska službu je održao nadbiskup Lisabona. Tu je u crkvi predata zastava Medini Sidoniji. U sastavu Armade bilo je 180 sveštenika i fratara. Zanimljivo da jačina flote i cilj njenog pohoda uopšte nisu skrivani - naprotiv obznanjeni su ih u propagandne svrhe.. Španci su štampali, doduše nešto preterane, podatke o jačini armade i rasturali ih dok ona još nije ni isplovila. Kopije ovog dokumenta su se raširile do Rima, Pariza, Kelna i stigle do Amsterdama dok su španski brodovi još plovili ka Kanalu. Protestantski štampari su dugom i dosadnom spisku, dvopeka, kopalja, oklopa koji je trebao da zastraši Evropu dodali još okove i bičeve. U Engleskoj su kolale glasine da će Španci pobiti sve muškarce starije od sedam godina i da sa armadom putuje 2.000 kaludjerica koje će englesku decu odgajati u katoličkom duhu.
Flotu je predvodio komandni brod San Martin kojim je komandovao lično Medina Sidonija.Kod La Korunje bila je 19. juna zahvaćena olujom. Trebalo je mesec dana dok se flota okupila i da se izvrše neophodne opravke. Ustanovljeno je da su španski vojni snabdevači prodali floti opremu lošeg kvaliteta. Burad u kojima su čuvane namirnice bila su od sirovog drveta tako da se hrana kvarila.
U drugoj polovini jula uplovila je u La Manš. Španski brodovi bili su naoružani topovima malog dometa u skladu sa taktikom bliske borbe i abordaža (prelaska vojnika na neprijateljski brod). Sa druge strane, Englezi su imali topove velikog dometa ali malog kalibra tako da nisu mogli da nanesu veće štete neprijatelju. Glavnokomandujući engleske flote bio je Čarls Hauard a njegov zamenik Frensis Drejk. Na komandnim položajima nalazila su se i druga dva čuvena engleska gusara Frobišer i Hokins.
Englezi su počeli sa napadima na španske brodove i nastavili ih u toku 9 dana koliko se Armada nalazila u La Manšu. Španci su izbegavali bitku držeći se disciplinovano narednjenja da ne napadaju protivnika dok se ne sastanu sa Farnezeom. Medina Sidonija je stigao u Kale krajem jula i shvatio svu apsurdnost španskog ratnog plana. Luka u Denkerku nije bila dovoljno duboka da Armada u nju uplovi. Farneze je imao samo čamce koji nisu mogli promaći lakim brodovima holandske mornarice. Englezi su u noći 7-8. avgusta 1588. kod Gravelina u Nizozemskoj raspršili Armadu puštajući u njen poredak 8 zapaljenih brodova (brandera).Dok je Farneze disciplinovano čekao u Denkerku u Njuportu, engleska flota od 150 brodova napala je špance i potisnuala ih prema Gravelinu potopivši samo 4 broda. Jak vetar odbacio je Armadu u Severno more i ona se vratila kući oplovivši škotsku obalu. Surova severna klima uzimala je svoj danak. Veliki broj mornara pomro je od gladi i hladnoće ili stradao u borbi sa nevremenom. Oni koji su pokšavali da na obali potraže hranu i vodu ubijani su od irskih i engleskih seljaka. U ovome pohodu stradala je trećina španske flote. Jedino se bez gubitaka probio portugalski deo eskadre koju su sačinjavale posade i zapovednici koji su plovili za Indiju - bili su verovatno najbolji pomorci svoga vremena.
Poraz Armade nije odmah poremetio ravnotežu snaga na morima na štetu španije i u korist Engleske ali je bio ozbiljan udarac za špansko samopouzdanje i španska pomorska nadmoć počela je polako da opada. Engleska pobeda jako je podigla moral svih protestanata u Evropi. Uvek zatvoreni i smireni Filip II je shodno svom krakteru i ovu vest primio bez spoljnih znakova tuge ili gneva.
Ovim rat nije okončan potrajao je sve do 1604. godine. Saveznici Engleske bili su Holandjani i francuski kralj Anri IV koji je zagazio u otvoren rat sa Španijom. Svake godine engleski gusari preduzimali su izmedju 100 i 200 privatnih ekspedicija protiv španskih brodova koje su Engleskoj donosile prihode od 150.000 do 300.000 funti. Istovremeno zvanična engleska politika delovala je u pravcu finansijskog slabljenja španije šaljući ekspedicije koje su za cilj imale blokadu španskih transporta srebra iz Perua i Meksika.
Već juna 1589. usledio je ambiciozni pohod na Portugaliju koji je trebao da predstavlja odmazdu za napad Armade. Ekspedicija je bila pod dvojnom komandom - Drejk je vodio flotu a zapovednik armije koja je trebala da se iskrca bio je Crni Džon Noris. Pohod je završio potpunim neuspehom prvenstveno zbo neizvršavanja naredjenja i sukoba izmedju dvojice zapovednikka. Drejk je izveden pred vojni sud i pao u nemilost na pet godina.
Pokušaji da se blokira prevoz srebra nisu doneli uspeh. Najčuvenija je ekspedicija koju su preduzeli admiral Hauard i drugi legendarni morski vuk, viceadmiral Ričard Grenvil. Nameravali su da presretnu transport srebra kod Azorskih ostrva. Španci su primenili novu taktiku da se brodovi natovareni blagom kreću u konvojima u pratnji ratnih brodova. Englezi su kod Azora bili zatečeni jačinom španske eskadre. Hauard se sa 5 brodova povukao a Grenvil se, iz nedovoljno razjašnjenih razloga, odlučio na neverovato smeo potez koji će ući u anale engleskog pomorstva. Sa svojim brodom Revenge ostao je u i otpočeo bitku sa 53 španska broda kojima je odolevao čitavih 15 časova. Odlučio se da samoubilački čin okonča dizanjem broda u vazduh. Njegova posada je odlužila da se preda a Grenvil je bio na samrti i nije imao snage da to spreči. Umro je na španskom komandnom brodu.
Hokins i Drejk poveli su (avgust 1595-januar 1596) ekspediciju ka Zapadnoj Indiji. Obojica su bili već previše stari i surevnjivi jedan prema drugom. Španci su svoju odbranu znatno ojačali u odnosu na prethodne decenije. Posle neuspešnog pokušaja da zapleni jedan brod sa srebrom, Hokins je umro u Portoriku a Drejk je oboleo od dizenterije u umro 11 sedmica docinije u Porto Belu u Panami.
Admin- Admin
- Broj poruka : 47
Datum upisa : 09.10.2009
Godina : 36
Lokacija : Smederevo/Novi Sad -
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|